Izveštaji o zlostavljanju u britanskim zatvorima postali su predmet ozbiljnih istraživanja, posebno u vezi sa Pritvorskim centrom „Medomsli“. Ova ustanova, koja je radila od 1961. do 1987. godine, bila je mesto sistematskog zlostavljanja hiljada mladića uzrasta od 17 do 21 godinu, što je nedavno otkriveno u šokantnoj istrazi. Izveštaj Ombudsmana za zatvore i uslovnu slobodu (PPO) ukazuje na to da su zatvorska služba, policija i Ministarstvo unutrašnjih poslova decenijama ignorisali ozbiljne prijave o fizičkom i seksualnom zlostavljanju.
Prema ovom izveštaju, zlostavljanje se odvijalo tokom 26 godina, a posebno je istaknuta uloga policajca Nevila Hazbnda, za koga se smatra da je vrbovao i napao stotine zatvorenika. Hazbnd je označen kao „najplodniji seksualni prestupnik u britanskoj istoriji“. On je bio osuđen za seksualni napad 2003. i 2005. godine, a preminuo je 2010. godine. Izveštaj ukazuje na to da su njegovi postupci bili podstaknuti nezakonitom nerazmerom moći između njega i pritvorenika, kao i kulturom ćutanja među zaposlenima.
Zatvorenici u Medomsliju su fizički zlostavljani od trenutka dolaska u centar, tokom različitih aktivnosti poput kupanja, pretresa i čak lekarskih pregleda. Mnogi od njih su bili meta zlostavljanja jer su smatrani slabima ili homoseksualcima. Izveštaj opisuje uslove u kojima su se nalazili zatvorenici kao „izuzetno nasilne i sadističke“. Većina njih je bila osuđena za manje prekršaje, poput krađe ili neplaćanja kazni, a ovo im je često bio prvi prekršaj.
Svaki oblik neposlušnosti prema osoblju, poput neobraćanja sa „gospodine“, mogao je rezultirati fizičkim nasiljem. Pritvorenici su često bili izloženi neljudskim uslovima, uključujući ekstremne temperature u kupatilima, dok su oni koji su bili bolesni bili primorani da trče sa lekovima protiv bolova zalijepljenim na čelu.
Adrijan Ašer, ombudsman, naglašava da rukovodioci na svim nivoima u Medomsliju nisu ispunili svoju dužnost zaštite zatvorenika. Prema njegovim rečima, ili su bili svesni zlostavljanja, u kojem slučaju su bili saučesnici, ili su bili profesionalno nesposobni da reše situaciju. Na kraju izveštaja, Ašer ističe da žrtve nikada nisu dobile javno izvinjenje i poziva na ispitivanje savesti svih uključenih institucija.
Iako su izveštaji o zlostavljanju u zatvorima često potisnuti, ovaj slučaj ukazuje na ozbiljan problem u britanskom zatvorskom sistemu. Dugogodišnje ignorisanje prijava žrtava pokazuje ne samo propuste u institucijama, već i potrebu za reformama kako bi se osigurala sigurnost i dostojanstvo svih zatvorenika. Potrebno je preispitati kako se zatvorenici tretiraju i koje mere se preduzimaju u slučaju prijava zlostavljanja.
Ova situacija postavlja važna pitanja o odgovornosti i etici u zatvorskom sistemu. Da bi se sprečila ponovna zloupotreba, neophodno je uvesti strože mere nadzora i obezbediti da svi zaposlenici budu obučeni da prepoznaju i reše probleme zlostavljanja. Takođe, važno je pružiti podršku žrtvama, omogućiti im pristup pravdi i obezbediti da se njihove priče čuju i uzmu u obzir.
Na kraju, slučaj Medomslija može poslužiti kao upozorenje o tome koliko je važno da društvo bude svesno dešavanja unutar zatvorskih sistema i da se aktivno bori protiv svih oblika zlostavljanja. Uloga institucija je da štite, a ne da ugrožavaju, a svaki pojedinac zaslužuje pravo na sigurnost i poštovanje, bez obzira na okolnosti u kojima se nalaze.
