Milan Knežević, crnogorski političar i lider Demokratske narodne partije, uputio je otvoreno pismo predsedniku Crne Gore, Milu Milatoviću, koje je izazvalo značajnu pažnju javnosti. U pismu, Knežević izražava svoje nezadovoljstvo i osudu prema Milatoviću zbog njegove pasivnosti tokom nedavne fudbalske utakmice na stadionu Maksimir u Zagrebu, gde su se mogli čuti ustaški povici „ubij Srbina“. Knežević se obraća Milatoviću i ističe da bi voleo da ga može nazvati „predsednikom“, ali nakon događaja u Zagrebu, smatra da mu je čak i to previše.
U pismu, Knežević podseća Milatovića da u Crnoj Gori živi 33% Srba, koji su ga masovno podržali na predsedničkim izborima. On se pita zašto Milatović nije napustio stadion kada su se čuli povici na ubistvo Srba i ističe da je to pitanje od suštinske važnosti za sve građane Crne Gore. Knežević dalje ukazuje na kontrast između Milatovićeve pozicije i sudbine Srba, navodeći primere vaterpoliste Crvene Zvezde koji je, bežeći od navijača Hajduka, istakao svoju crnogorsku nacionalnost, ali je na kraju shvatio da to ne može da ga spasi.
Knežević kritikuje Milatovića zbog toga što je ostao u svečanoj loži zajedno sa predsednikom Fudbalskog saveza Crne Gore, Dejanom Savićevićem, i slušao pozive na ubistvo Srba. On ukazuje na to da je ubijanje Srba postalo trend i da bi, da su skandirali nešto drugo, kao što su „ubij foku“ ili „ubij flamingosa“, to izazvalo reakciju ekoloških aktivista. Knežević se pita da li je Milatović razmišljao o srpskim mučenicima iz logora u Hrvatskoj i kako bi se trebao odnositi prema tim stradanjima.
Knežević takođe kritikuje Milatovića zbog toga što se politika prema Hrvatskoj zasniva na „principu dubokog grla“, sugerišući da je Crna Gora spremna da proguta mnogo toga u ime dobrosusedskih odnosa. On se pita da li će Milatović postaviti pitanja o obeštećenju porodica stradalnika iz Nikšićko-šavničke grupe.
Na kraju, Knežević citira pesnika Matiju Bećkovića, izražavajući svoju tugu i besmisao situacije u kojoj se Crna Gora nalazi. Njegove reči reflektuju duboku zabrinutost za sudbinu Crne Gore i njenih građana, posebno Srba, koji se osećaju ugroženima. Knežević završava pismo stavljajući akcenat na to da sve dok su uvrede i pretnje upućene Srbima, to je problem koji se ne može ignorisati.
Ovo otvoreno pismo nije samo lična poruka Milatoviću, već i šira kritika trenutne političke situacije u Crnoj Gori i odnosa prema srpskoj zajednici. Knežević poziva na svest i odgovornost vlasti prema svim građanima, bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost. Ova situacija postavlja važna pitanja o identitetu, suživotu i političkoj odgovornosti u regionu, a Kneževićeve reči su poziv na akciju i promišljanje o budućnosti Crne Gore i njenih građana.
U svetlu ovih događaja, važno je razumeti složenost odnosa između različitih nacionalnih zajednica u Crnoj Gori i potrebu za dijalogom i razumevanjem. Kneževićevo pismo može poslužiti kao podsticaj za dublje razmišljanje o ovim pitanjima i kao poziv na promenu u pristupu prema pitanjima identiteta i suživota.
