Srpska pravoslavna crkva 10. avgusta proslavlja Svete apostole i đakone Prohora, Nikanora, Timona i Parmena. Ovi svetitelji su bili među sedmoricom đakona koje su izabrali sveti apostoli u ranim danima hrišćanske Crkve, a njihova imena su važna za širenje Hristove vere i apostolsku službu. U crkvenom kalendaru, njihovo zajedničko praznovanje održava se svakog 10. avgusta.
Osim Prohora, Nikanora, Timona i Parmena, među sedmoricom đakona su i Sveti prvomučenik i arhiđakon Stefan, kao i Sveti apostol i đakon Filip. Sveti Stefan se posebno proslavlja 27. decembra, dok je Sveti Filip zabeležen 11. oktobra. U međuvremenu, Sveti Nikolaj nije uvršten među svetitelje zbog jeresi kojoj je pripadao.
Zanimljivo je da Prohor, Nikanor, Timon i Parmen nemaju posebne dane praznovanja, već se njihovo sećanje obeležava zajedno na ovaj dan. Sveti Prohor je bio rukopoložen od apostola Petra za episkopa Nikomidijskog. Tokom svog života, služio je uz Svetog Jovana Jevanđelista i, prema crkvenom predanju, nalazio se na ostrvu Patmos, gde je beležio otkrovenja koja je slušao od Svetog Jovana.
Nakon što je završio službu sa Svetim Jovanom, Prohor se vratio u Nikomidiju, gde je nastavio da propoveda Hristovu veru. Njegov trud u obraćanju naroda i širenju hrišćanstva bio je veoma značajan, a svoj život je okončao mučeničkom smrću u Antiohiji, gde su ga ubili nevernici.
Sveti Nikanor je takođe stradao zbog svoje vere u Hrista. Prema crkvenom predanju, umro je u Jerusalimu zajedno sa Svetim prvomučenikom Stefanom. U progonima koji su usledili, procenjuje se da je stradalo još oko 2.000 hrišćana.
Sveti Timon je bio episkop u Arabiji i, kao i njegovi kolege, pretrpeo je stradanje zbog propovedanja Hristove vere. Njegov život je završio kao mučenik, kada je raspet na krstu.
Sveti Parmen, četvrti među ovim svetim đakonima, umro je pred očima apostola. Ova smrt je duboko pogodila apostole, koji su oplakali njegov gubitak i sahranili ga sa velikim poštovanjem. Praznik ovih svetaca podseća nas na prve dane Crkve i na važnost službe sedmorice đakona, koji su izabrani da pomažu apostolima u službi hrišćanskoj zajednici.
Njihovo propovedanje i stradanje ostali su zabeleženi u crkvenom predanju kao svedočanstvo o širenju hrišćanske vere u prvim vekovima. Na ovaj dan, vernici se obraćaju svetim apostolima i đakonima Prohoru, Nikanoru, Timonu i Parmenu molitvom iz njihovog tropara: „Apostoli sveti, molite Milostivoga Boga, da oproštaj grehova podari dušama našim.“ Ova molitva odražava poštovanje i veru u njihove zasluge pred Bogom.
Oni su svojim podvigom pokazali da je vera u Hrista vrednija od svakog prolaznog života, i njihov primer ostaje inspiracija za sve hrišćane. U svetlu njihovih žrtava, vernici se podsećaju na važnost vere i posvećenosti, kao i na snagu zajednice koja se okuplja u ime Hristovom.
U savremenom svetu, gde se često zaboravlja na duhovne vrednosti, sećanje na ove svetitelje može poslužiti kao podsticaj za jačanje lične vere i zajedničkog duhovnog života. Njihova nasleđa su tu da podstaknu svakog pojedinca na razmišljanje o svom mestu u svetu i o tome kako može doprineti širenju ljubavi i mira, vrednosti koje su temelj hrišćanske poruke.
