Na Cetinju, još uvek postoje oni koji nose rane bratoubilaštva iz Drugog svetskog rata. O jednoj takvoj tragediji, koja se odigrala 13. i 14. novembra 1944. godine, i dalje se šapuće, a retko ko ima hrabrosti da progovori o tome. Tih dana, oslobodioci iz Desete partizanske crnogorske udarne brigade, na čelu s Nikolom Banovićem, izvršili su egzekuciju 28 uglednih građana ovog kraja, zbog njihovih ideoloških protivnosti.
Duboku tišinu ovih događaja prekinuo je istoričar Predrag Vukić, koji je prvi počeo da istražuje i piše o ovom teroru. Vukić ističe da su značajne ličnosti iz vojno-političkog aparata Crne Gore izbegle da se izjasne o ovoj egzekuciji, osim generala-pukovnika Blaža Jankovića, koji je javno progovorio i objasnio da su profesore ubili „đaci ponavljači“. Pogubljeni građani nisu pripadali nijednoj zaraćenoj strani niti su se aktivno bavili politikom tokom rata.
Uveče, 13. novembra, uhapšeno je 14 građana prema unapred pripremljenom spisku, a dan kasnije su streljani u Humcima, blizu Novog groblja na Cetinju. Ratni vojni sud na Cetinju objavio je plakat s imenima streljanih, koji su osuđeni na smrt zbog „saradnje s okupatorom“. Iako su njihova imena bila javno istaknuta, plakat je ubrzo povučen po naređenju mesnih vlasti. Egzekucije su izvedene bez ikakvog sudskog postupka ili formalnosti, a pogubljeni su bili žrtve svojih antikomunističkih uverenja, bez konkretnih krivičnih dela.
Među streljanima su bili ugledni građani, uključujući profesore, činovnike i inženjere. Na spisku su se nalazili: profesor Cetinjske gimnazije dr Jovan Petrović Njegoš i njegova supruga Mileva, direktor Učiteljske škole Joko Grujičić, profesor Bogoslovije Nikolaj Doriomedov, kao i mnogi drugi. Njihova imena su poznata, ali su grobovi često neobeleženi, a decenijama je ova tema bila tabu u zvaničnoj istoriografiji.
Vuković, zajedno sa saborcima, pokrenuo je akciju obelodanjivanja zločina koji su se desili na teritoriji Crne Gore tokom svih ratova. On ističe da je sunovrat građanskog Cetinja počeo upravo 13. i 14. novembra 1944. godine, kada je streljano 28 građana bez suđenja. Danas se na cetinjskom Novom groblju nalaze neobeležene humke, a imena naredbodavaca i izvršilaca ovih egzekucija ostala su nepoznata.
Vuković je pokušao da kontaktira gradonačelnika Cetinja, kako bi se organizovalo obilazak neopojanih grobova, ali nije dobio odgovor. I dan-danas postoje porodice koje ne govore o tadašnjim razmiricama, a Vuković napominje da ne može biti da je jedna strana spasilačka, a druga izdajnička, kako su ih tadašnji oslobodioci tretirali.
Mitar Ukšanović i Miloš Jovanović, takođe aktivisti, smatraju da ovim ljudima nije potrebna osveta, već posveta. Oni naglašavaju da je cela Crna Gora jedna velika grobnica i da kosti onih koji su poginuli moraju biti izvađene i dostojno sahranjene. „Dosta smo suza prolili na tuđim grobovima“, saglasni su Ukšanović i Jovanović.
Ova tema ostaje bolna i neistražena, dok se sećanja na događaje iz 1944. godine polako gube. Potrebno je više hrabrosti da se o ovim pitanjima progovori, kako bi se obezbedila pravda i istina za sve žrtve koje su stradale bez suda i presude. U tom smislu, istraživanje i obeležavanje mesta stradanja ostaju važni koraci ka pomirenju i razumevanju prošlosti.
