Na današnji dan, 27. jula 2007. godine, Nikola Radosavljević, tridesetdevetogodišnji Jabukovčanin, izvršio je stravično ubistvo devetoro svojih komšija u selu Jabukovac, koje je zauvek promenilo život ovog mesta. Radosavljević, koji je u to vreme bio gastarbajter u Austriji, ubijao je u toku jednog krvavog pohoda koji je trajao manje od sat vremena. Njegova akcija nije samo odnela živote, već je i ostavila duboke ožiljke na dušama preživelih i zajednici.
Devetnaest godina kasnije, Jabukovac deluje mirno, ali se iza te tišine kriju rane koje vreme nije moglo da zaleči. Mnogi meštani govore o teretu koji nose kao stanovnici sela poznatog po ovoj tragediji. „Čim kažemo da smo iz Jabukovca, primetim da se ljudima promeni pogled. Gledaju nas drugačije, kao da je celo selo upamćeno samo po ovom događaju“, ističe jedan od meštana.
Nije samo Radosavljević promenio sudbinu Jabukovca. Godine 2019. selo je ponovo dospelo u medije zbog četvorostrukog ubistva, što je dodatno učvrstilo njegovu reputaciju mesta tragedija. „Mi smo vredni domaćini, imamo bogatu tradiciju i kulturu, ali nas se pamti po onome što se dogodilo pre skoro dve decenije“, kaže jedan meštanin, izražavajući želju da se selo prepoznaje po životu i radu njegovih stanovnika, a ne po tragedijama.
Nakon zločina, meštani nisu želeli da zaborave ono što se dogodilo, već da se Jabukovac ponovo prepoznaje po svakodnevnom životu. „Sećam se tog dana kao da je bilo juče. Svi smo bili uvređeni i zabrinuti zbog požara u okolini, a onda se desilo nešto nezamislivo“, priseća se jedan od preživelih. Radosavljević je, prema svedočenju, pre krvoprolića imao nesuglasice sa suprugom, što ga je dovelo do stanja u kojem je izgubio kontrolu.
Njegov krvavi pohod započeo je ubistvom prve komšije, a ubrzo su usledili i drugi. Na ulicama Jabukovca, Radosavljević je neprekidno pucao, ubijajući komšije i ranivši druge. Njegova poslednja žrtva bila je Anika Čogić, a nakon zločina pokušao je da se ubije, ali je uhvaćen.
Na suđenju, utvrđeno je da je Radosavljević bio neuračunljiv i smešten je u psihijatrijsku ustanovu, gde se i danas nalazi. Za meštane Jabukovca, razlika između zatvora i psihijatrijske ustanove nije velika; najvažnije im je da se više nikada ne vrati među njih. „Čujem da ponekad zove komšije, ali njegova porodica više ne dolazi u Jabukovac“, kažu meštani.
Devetnaest godina kasnije, život u Jabukovcu se nastavlja, ali se sećanje na one koji su stradali ne gubi. U domu porodice Bađikić, gde je poginuo petnaestogodišnji Srđan, život je pronašao svoj put kroz radost koju je uneo njegov brat. Meštani su svesni da ne mogu promeniti prošlost niti povratiti svoje komšije, ali se bore da ih pamte na način koji zaslužuju.
„Jedino što nam je preostalo je da ih se sećamo, da im spominjemo imena na bogosluženjima i da se borimo da nas drugi pamte po ljudima koji su ostali“, zaključuje sagovornik, izražavajući nadu da će Jabukovac jednog dana biti poznat po životu koji se u njemu odvija, a ne isključivo po tragedijama koje su ga obeležile. U tom duhu, meštani nastoje da obnove zajednicu i očuvaju sećanje na svoje voljene, dok istovremeno grade bolju budućnost za generacije koje dolaze.
