Na suđenju doktorki i čuvarima u zatvoru u Padinskoj Skeli, Vesni Sredojević, Slađanu Kovačeviću, Dušanu Komazecu, Zoranu Krstiću i Stefanu Pavloviću, okrivljenim za nesavesno postupanje u službi zbog smrti prekršajnog zatvorenika Stanimira Brajkovića, svedočio je Nikola Lukić, koji je sa Brajkovićem bio u istoj sobi. Lukić je rekao da nema ništa loše da kaže o optuženima, ali je ispričao kako je situacija u zatvoru postajala sve gora.
Lukić je bio u zatvoru dva meseca, od 9. januara do 9. marta 2024. godine, zbog vožnje motora bez dozvole. U sobi je bio sa Brajkovićem, kao i sa trojicom osuđenih za ubistvo – Srećkom Stankovićem, Sašom Stevanovićem i Daliborom Petrovićem. On je naveo da su prvih dana sve bilo u redu, dok je Brajković imao novac za kantinu, koji su ostali zatvorenici koristili za nabavku hrane. Međutim, kada su se sredstva ispraznila, trojica zatvorenika su počela da ga zlostavljaju.
Prema Lukićevim rečima, maltretiranje je trajalo dva do tri sata, a on je pokušavao da zaštiti Brajkovića, ali je bio u strahu za svoj život. Rekao je da su ga tukli, šutirali nogama i prekrivali mu usta, a on nije znao šta da uradi osim da pusti vodu u toaletu kako se ne bi čulo. U trenutku kada je Brajković umirao, stražari su dolazili i pitali da li je sve u redu, na šta je Brajković odgovarao da jeste.
Kada su ga prvi put vodili u ambulantu, Brajković je izjavio da je udario glavom u natkasnu dok je pravio ovsene pahuljice, a drugi put je povredio kada je pao u kupatilu. Lukić je tvrdio da tada nisu bili zlostavljani, ali se kasnije ispostavilo da su trojica zatvorenika, koja su ga zlostavljala, bila iz iste ulice i da su verovatno pitali nadzornika da ih smesti u istu sobu zbog poznanstva.
Na dan kada je Brajković preminuo, Lukić je rekao da je komandir sobe pitao šta je sa njim, a trojica zatvorenika su rekli da je popio bensedin i da spava. Komandir nije ušao da proveri stanje, a Lukić je naveo da su saznali za Brajkovićevu smrt kada im je komandir ušao u sobu i rekao: „riknuo je deda“.
Nakon incidenta, u sobu na mesto Brajkovića došao je Živković, koji je odmah postao meta maltretiranja. Lukić je rekao da je, nakon što je izašao na telefon, prijavio maltretiranje, a komandiri su došli i razdvojili trojicu zlostavljača.
Pored svedočenja o maltretiranju, Lukić je optužio medicinskog tehničara u zatvoru da ga je zarazio hepatitisom C jer ga je ubo iglom iz kante za smeće. Ovaj incident dodatno ukazuje na ozbiljnost problema u zatvoru i potrebu za reformom sistema.
Ova situacija je otvorila pitanja o odgovornosti svih strana uključenih u sistem zatvorske zaštite i zdravstvene nege. S obzirom na to da su dokazi i svedočenja poput Lukićevog postali centralni deo suđenja, ono će zasigurno imati dalekosežne posledice po sve aktere uključene u ovaj slučaj.
U Beogradu, Viši sud se suočava sa izazovima kako da osigura pravdu i odgovornost u ovakvim situacijama, a istovremeno se bori sa sistemskim problemima unutar zatvorskog sistema. Uloga medicinskog osoblja i čuvara postaje ključna, kao i njihova obaveza da štite zatvorenike, a ne da ih izlažu nasilju ili zanemaruju njihovo zdravlje.
Svi ovi faktori doprinose sveobuhvatnom razumevanju problema u zatvorima u Srbiji, gde je potrebna reforma kako bi se osigurala prava zatvorenika i poboljšali uslovi života unutar zatvora. Nade za promene leže u ovom i sličnim suđenjima, gde se traži pravda za preminule i zlostavljane zatvorenike.
