Kelj je u čačanskom kraju malo poznato povrće, što utiče na njegovu svestranost u gajenju. Ipak, u poslednje vreme se čine napori da se popularizuje i proširi gajenje ovog cenjenog povrća. U zapadnoevropskim zemljama kelj se gaji u znatno većim količinama, a koristi se prvenstveno lisnata glavica koja se priprema na različite načine, slično kao i običan kupus.
Ova kultura najbolje uspeva u umjereno toploj i vlažnoj klimi. Kelj je poznat po tome što veoma dobro podnosi mrazeve, što ga čini pogodnim za kasnojesenju i zimsku potrošnju. Kratkoročni mrazevi ne izazivaju značajna oštećenja, a za naše uslove, kelj je zahvalna kultura koja se može gajiti kao druga kultura nakon skidanja ranih povrtarskih ili ratarskih useva. Ipak, potrebno je imati na umu njegovu prilično dugu vegetaciju.
Gajenje kelja u smeni sa drugim kulturama omogućava intenzivno korišćenje zemljišta. Najčešće se gaji iz rasada, ali može se proizvesti i direktnom setvom iz semena. Kada se koristi rasad, setva se obavlja u martu i aprilu u različitim tipovima zaštićenog prostora, a rasađuje se u aprilu ili maju za letnju ili jesenju potrošnju. Za zimsku proizvodnju, najbolje je setvu obaviti krajem maja, dok se rasađivanje vrši krajem juna ili početkom jula. Važno je da sadnja ne kasni, jer će u suprotnom glavice ostati sitnije i slabijeg kvaliteta.
Pre sadnje, zemljište treba obraditi i uneti 20-30 tona zgorelog stajnjaka po hektaru. Ako se koristi stajnjak, potrebno je dodati i mineralna đubriva u količini od oko 100 kg azota, 80 kg fosfora i 120 kg kalijuma po hektaru. Ukoliko se ne unosi stajnjak, mineralna đubriva treba uvećati za 20-30%. Prva polovina azotnih đubriva se unosi do sadnje, dok se druga polovina dodaje tokom prihrane.
Uspeh u proizvodnji kupusnjača značajno zavisi od kvaliteta rasada. Da bi se postigao kvalitetan rasad, setvu treba obaviti na dobro pripremljenoj leji, koristeći 2,5-3 grama semena po kvadratnom metru. Nakon setve, seme se pokriva kompostnom smešom debljine 1-1,5 cm, a nakon toga se izvrši obilnije zalivanje. Osim setve na leji, rasad se može sejati i sejalicama sa razmakom redova od 30-50 cm, što omogućava međurednu kultivaciju i dobijanje rasada boljeg kvaliteta.
Rasad se sadi na razmak redova od 70-100 cm, a u redu oko 50 cm između biljaka. Pre sadnje, preporučuje se upotreba herbicida Treflan u količini od 2 kg po hektaru, koji se treba inkorporirati u zemljište. Tokom vegetacije, kod kelja se primenjuju uobičajene agrotehničke mere, uključujući redovno navodnjavanje, međurednu obradu i prihranu. Zaštita od štetnika slična je onoj kod ostalih kupusnjača, pri čemu su lisne vaši značajan problem, posebno u sušnim uslovima.
Berba kelja na malim površinama može da počne u oktobru i traje do januara, a u nekim slučajevima čak i do proleća, zahvaljujući njegovoj otpornosti na niske temperature. Na velikim površinama, kelj se najčešće bere jednokratno u novembru, obično ručno, odsecanjem ili kidanjem glavica. U svetu postoje i mašine za berbu. Prinosi se kreću između 10 i 15 tona po hektaru. Pored glavica koje se koriste za ljudsku ishranu, mogu se koristiti i listovi, a posebno su visoke kvalitete nakon pojave mrazeva. Ostaci stabla i listova mogu se iskoristiti kao izvanredna stočna hrana, čime se dodatno povećava isplativost gajenja kelja.
Ovo povrće, iako malo poznato, ima potencijal za širu primenu u ishrani i stočarstvu, što ga čini zanimljivim za lokalne proizvođače i potrošače.
