Dok zima steže Bosnu i Hercegovinu, priroda u pojedinim krajevima pokazuje svoje očaravajuće lice. Jedno od takvih mesta je reka Šuica, koja se u zimskim mesecima pretvara u prizor iz bajke. Sa zaleđenim obalama, snežnim pokrivačem koji prati svaki zavoj njenog toka i gotovo potpunom tišinom, Šuica naglašava snagu prirode. Ova ponornica, duga oko 50 kilometara, protiče kroz Šujičko i Duvanjsko polje, a njena neobična, zmijolika krivudavost donela joj je titulu „najkrivudavije reke na svetu“.
Iako mnogima još uvek nepoznata, Šuica krije bogatu prirodnu i istorijsku priču. Fotograf Boris Trogrančić zabeležio je njene zimske prizore, prikazujući reku okovanu snegom i ledom, u trenutku kada deluje mirno, ali i moćno. Šuica izvire južno od Kupreškog polja, u blizini Livna, a zatim se njen tok proteže kroz široka hercegovačka polja, praveći bezbroj zavoja i okuka pre nego što ponovo nestane u podzemlju, ka Buškom blatu. Upravo ta nepredvidiva krivudavost učinila ju je jedinstvenom u regionu. Legendarni bosanskohercegovački putopisac, slikar i karikaturista Zulfikar „Zuko“ Džumhur, prolazeći ovim krajem na putu od Travnika ka Jadranu, opisao je Šuicu kao najkrivudaviju reku na svetu.
Tokom cele godine, a naročito leti, njena izuzetno čista i hladna voda privlači ribolovce i ljubitelje mušičarenja. U njenim strujama žive pastrmka, lipljen i rečni rakovi, a domaće stanovništvo objašnjava da ime reke potiče od reči „šuja“, narodnog izraza za rep raka. Zimi, međutim, Šuica poprima sasvim drugo lice – tiho, zaleđeno i gotovo mistično.
Jedan od najupečatljivijih prizora duž toka Šuice jeste Galečki most, poznat i kao Rimski most. Ova kamena ćuprija nije samo lokalni prelaz preko reke, već i dragoceni istorijski spomenik. Iako tačan datum izgradnje nije poznat, arheološki i istorijski podaci ukazuju na to da je most star gotovo dve hiljade godina. Njegovi kameni lukovi, okruženi zimskom, zaleđenom rekom, stvaraju prizor koji izgleda kao da je izvađen iz nekog drugog vremena, svedočeći o dugom kontinuitetu života i saobraćaja na ovom prostoru.
Lukovi kamenog mosta, prekriveni snegom, dok ispod njih protiče ili miruje zaleđena Šuica, deluju kao snažna arhitektonska veza između prirode i ljudske istorije. Svaki zavoj reke i svaki kamen pod snegom pričaju priču o vekovima koji su prošli, ali i o istrajnosti prirode koja i dalje oblikuje ovaj prostor. Zimski prizori koje je zabeležio Boris Trogrančić otkrivaju Šuicu u njenom najtišem, ali možda i najmoćnijem izdanju. U toj tišini, bez gužve i buke, reka i most zajedno stvaraju sliku koja podseća koliko su priroda i istorija neraskidivo povezane u ovom delu Bosne i Hercegovine.
Šuica ne predstavlja samo prirodni fenomen, već i simbol trajanja i lepote. Njena krivudava staza kroz prelepe pejzaže, kao i istorijski mostovi, čine je mestom koje privlači i inspiriše mnoge. Zima otkriva njene skrivene čari, a mir i tišina koje donosi stvara savršen ambijent za uživanje u prirodi.
Krajem zime, kada se sneg počne topiti, Šuica se ponovo budi, donoseći osveženje i novi život u svoje vode. Ribolovci se vraćaju, a priroda se priprema za proleće. Ovaj ciklus života i prirode je ono što Šuicu čini posebnim mestom, koje ostavlja snažan utisak na sve koji ga posete. Bez obzira na godišnje doba, Šuica ostaje neiscrpan izvor inspiracije za umetnike, pisce i sve one koji traže lepotu u prirodi.
