Beč – Austrijski i nemački naučnici rešili su misteriju mumifikacije tela za koje se veruje da je pripadalo svešteniku iz 18. veka, navodeći da je balsamovanje izvršeno putem rektuma. Istraživači su dugo bili zbunjeni načinom na koji je mumifikacija izvršena, jer prethodni rentgenski snimci nisu otkrili materijale unutar tela. Veruje se da se radi o svešteniku iz aristokratske porodice, Francu Ksaveru Sidleru fon Rozenegu, prenosi Gardijan.
Fon Rozeneg je umro 1746. godine u 38. godini, a ranije se mislilo da je njegovo telo prirodno balsamovano, što je rezultiralo nadimkom “kapelan osušen na vazduhu“. Stručnjaci sada tvrde da su otkrili da je telo zapravo balsamovano, a trbušna i karlična šupljina su bile ispunjene drvenim ivericama, fragmentiranim grančicama, kao i tkaninama poput konoplje i svile, zajedno sa cink hloridom, materijalom koji apsorbuje tečnosti unutar tela.
Andreas Nerlih, patolog na Univerzitetu Ludvig Maksimilijan u Minhenu, istakao je da je otkriće bilo iznenađujuće jer nije bilo spoljnih dokaza za takav proces. Kako je naveo, zid tela nije bio otvoren, što ukazuje na to da je jedini mogući ulaz za balsamovanje bio rektum. Ova metoda značajno se razlikuje od ranije poznatih tehnika balsamovanja, uključujući i one iz drevnog Egipta.
Tokom nedavne renovacije kripte, Nerlih i njegovi kolege dobili su dozvolu za delimičnu obdukciju, CT skeniranje i druge analize. Istraživači su utvrdili da mumija, koja ima dobro očuvan gornji deo tela, ali truljenje na licu, potkolenicama i stopalima, pripada muškarcu, najverovatnije starosti između 35 i 45 godina. Radiokarbonsko datiranje uzorka kože sugeriše da je umro između 1734. i 1780. godine.
Ovi uvidi poklapaju se sa informacijama o Sidleru, a analiza uzoraka kostiju, zuba i kože otkrila je da je njegova ishrana bila u skladu sa ishranom lokalnog parohijskog vikara, bogatom životinjskim proizvodima i srednjoevropskim sortama žitarica. Očekivano za sveštenika tog vremena, telo nije pokazivalo znake stresa, ali je otkriveno da je čovek pušio lulu i imao čukljeve, što je takođe uobičajeno za tadašnje crkvene zvaničnike.
Naučnici su otkrili da je muškarac umro od tuberkuloze, a smatra se da je mumificiran da bi se sprečila infekcija. Nerlih dodaje da bi drugi mogući razlog za balsamovanje mogla biti namera da se telo vrati u manastir Valdhauzen, gde se Fon Rozeneg zamonašio. Ova otkrića dodatno osvetljavaju ne samo metode mumifikacije iz tog perioda, već i život sveštenika u 18. veku, otkrivajući složenost i bogatstvo tradicija tog doba.
