Milovan Bulatović, sin „narodnog neprijatelja“ Vladimira, koji je nastradao u brutalnim likvidacijama Bjelopoljskog komiteta 1949. godine tokom Informbiroa, posvetio je svoj život istraživanju sudbine ljudi koji su bili žrtve tog režima. Njegova potraga za istinom o zločinima koji su se dešavali u tom turbulentnom vremenu, dovela je do objavljivanja knjige „Informbiro – državni zločin 1948“, koja donosi mnoge do sada nepoznate činjenice o stradanjima na Golom otoku i drugim mestima.
Milovan Bulatović se suočavao s teškim teretom porodične prošlosti. Njegov otac, Vladimir, bio je aktivni učesnik u partizanskim redovima, ali je postao žrtva političkih čistki. Njegova smrt, kao i sudbine drugih, ostavile su duboke ožiljke na porodicama koje su bile označene kao neprijatelji države zbog svoje odanosti Rusiji i Staljinu. Milovan se priseća kako je odrastao sa stigmatizacijom „Staljinovog kopileta“, što je dodatno otežavalo njegov život.
U svojoj knjizi, Milovan je predstavio bogatu dokumentaciju koju je prikupio tokom godina. Njegova istraživanja obuhvatila su sedam godina mukotrpnog rada, u kojima je proučavao brojne dokumente i svedočanstva preživelih. Smatra da je važno oživeti sećanja na mučenike Golog otoka i osvetliti njihovu sudbinu, koja je dugo bila prećutna i zaboravljena.
Milovan podseća na događaje iz 1992. godine, kada je Skupština Crne Gore donela Deklaraciju o osudi kršenja ljudskih prava. Iako je ovaj dokument bio korak ka priznavanju zločina, Bulatović smatra da nije doneo značajne promene, te su nadanja preživelih ostala neispunjena. Njegova zabrinutost leži u tome što se istina o Golom otoku i dalje skriva, a tajni dosijei koji bi mogli rasvetliti zločine nisu otvoreni.
Jedna od ključnih tačaka u njegovom istraživanju je i slučaj njegovog oca Vladimira, koji je rođen u Rovcima i bio učesnik Pljevaljske bitke. U januaru 1949. godine, Vladimir je ubijen nakon što se predao vojsci u Nedokusima. Bulatović opisuje kako su mnogi ljudi, koji su nekada bili saborci, postali žrtve čistki, a likvidacije su se odvijale bez suđenja i pravde.
Milovan takođe ističe da su se mnogi simpatizeri Informbiroa skrivali od vlasti, a mnogi su bežali u šume kako bi izbegli hapšenja. Ipak, oni koji su se predali, suočili su se sa brutalnim ubistvima bez ikakvog procesa. Njegov otac je bio jedan od dvanaest najuglednijih Bjelopoljaca koji su ubijeni na ovakav način.
U knjizi, Milovan Bulatović ne samo da istražuje sudbinu svog oca, već i sudbine mnogih drugih ljudi koji su stradali u tom periodu. Njegova priča je svedočanstvo o vremenu kada je totalitarni režim progutao svoje najbolje sinove, a porodice su ostale bez svojih muževa, očeva i braće.
Kroz lične priče i istorijske podatke, Milovan se nada da će njegovo delo doprineti boljem razumevanju prošlosti i pomoći u rehabilitaciji preživelih mučenika. Osim što se bori za istinu, on se takođe bori protiv zaborava, jer smatra da je važno da se sećamo onih koji su stradali zbog svojih uverenja.
Milovan Bulatović, kroz svoj rad i knjigu, poziva na suočavanje sa prošlošću kako bi se stvorila bolja budućnost. Njegova borba za pravdu i istinu je inspiracija svima koji traže odgovore na teške istorijske događaje i podseća na važnost sećanja na žrtve, kako bismo izgradili pravednije društvo.
