Sve je sinoć mirisalo na istoriju, a i na biber sprej, dok su se ispred Vile Gorica odvijali protesti neokomita, hrabrih boraca koji su se sa suzama u očima suprotstavili dodeli Trinaestojulske nagrade. Ovi protesti su se pretvorili u pravu malu epopeju, s obzirom da su učesnici, naoružani mobilnim telefonima i parolama, verovali da je nagrada dodeljena na nepošten način. Među njima su bili poznate ličnosti poput reditelja Danila Marunovića i poslanika Nikole Zirojevića, koji su se borili kao lavovi, ali nisu mogli da izdrže prvi talas biber spreja.
Marunović, kao jedan od vođa protesta, istakao je da je nagrada dodeljena na osnovu većine glasova, što smatra sramotnim, jer se oseća kao da bi on trebao imati poslednju reč, s obzirom na sve što je preživeo. Njegova izjava otkriva duboku frustraciju unutar krugova koji se protive trenutnom režimu. Osim njega, dekan Fakulteta političkih nauka Aleksandar Radoman završio je u Urgentnom centru, što je dodatno naglasilo intenzitet situacije. Ovo je prvi put da je zabeležen slučaj akutne netolerancije na biber sprej kod akademskog radnika.
Ironično, neokomite su pokazali nultu toleranciju prema sredstvima za suzbijanje nasilnika na bazi ljutih papričica. Njihova reakcija na biber sprej ukazuje na to da su, umesto fizičke izdržljivosti, razvili sposobnost da se brzo povuku na prvu opasnost. Iako su se borili za svoje „crnogorske vrednosti“, primećeno je da im je kondicija bila slabašna, što se odrazilo na brzinu bega od policijskog kordona i izdržljivost tokom skandiranja.
Ukoliko žele da se ozbiljno bave uličnim borbama, neohodno je da se posvete fizičkoj spremnosti. Preporučuje se malo trčanja, istezanja i obavezna obuka na Ćemovskom polju, gde su se, prema sopstvenim izjavama, okupljali na „zakazane fer tuče“. Da su imali više snage, možda bi čak stigli do same Vile Gorica, ali su ostali simbolično zaglavljeni u šiblju Beogradske ulice.
Ova scena, iako komična na svoj način, ukazuje na ozbiljne razlike u pristupu borbi za politička prava i vrednosti u Crnoj Gori. U prošlosti, kada je bilo dovoljno naručiti tekst u „Pobjedi“ kako bi se promenila istorija, sada se sve više oslanjaju na fizički protest i izražavanje neslaganja.
Na kraju, moramo priznati hrabrost ovih pojedinaca, koji će verovatno zauvek nositi ožiljke sa sinoćnjih događaja, kako na duši, tako i na društvenim mrežama. Njihovi podvizi će ostati zabeleženi, a njihova borba za pravdu nastaviće se, nadajući se da će jednog dana steći imunitet na realnost koja ih okružuje.
Čini se da su protesti neokomita samo jedan od mnogih koraka ka metafizičkoj nezavisnosti koju svi žele, ali čini se da je put do te nezavisnosti još uvek dug. U tom svetlu, njihova borba može delovati kao simbol otpora, ali je ipak potrebno raditi na fizičkoj spremnosti kako bi se mogli suočiti sa izazovima koji dolaze.
Srećno, heroji. Ne posustajte. Biber danas, suzavac sutra, sve će to biti samo korak bliže onome što smatrate pravdom.
