Ambasador Ruske Federacije u Crnoj Gori, Aleksandar Lukašik, pozvan je u Ministarstvo spoljnih poslova Crne Gore, što potvrđuje sve veće tenzije između ove dve zemlje. Ovaj potez dolazi u trenutku kada su odnosi između Crne Gore i Rusije napeti, posebno nakon što je Crna Gora postala članica NATO-a 2017. godine, što je izazvalo nezadovoljstvo Moskve.
U poslednjih nekoliko godina, Crna Gora se suočava sa izazovima u vezi sa svojim spoljnim odnosima, posebno kada je reč o Rusiji. Rusija je tradicionalno imala veliki uticaj na Balkan, ali se taj uticaj smanjuje kako se zemlje regiona okreću zapadnim institucijama kao što su EU i NATO. Crnogorski zvaničnici su više puta naglašavali da je put ka EU i NATO-u ključan za njihovu nacionalnu sigurnost i prosperitet.
Poziv ambasadora Lukašika može se interpretirati kao signal da se Crna Gora ne boji da izrazi svoje neslaganje sa ruskom spoljnom politikom. Ovaj incident je deo šireg trenda u kojem se zemlja distancira od svojih tradicionalnih saveznika u korist zapadnih partnera.
U poslednjih nekoliko meseci, Crna Gora je takođe preduzela korake kako bi osnažila svoju odbrambenu i bezbednosnu saradnju sa NATO-om. Nedavne vojne vežbe i zajednički treninzi sa NATO snagama ukazuju na to da Crna Gora ozbiljno pristupa svojim obavezama unutar saveza.
Pored toga, Crna Gora se suočava sa unutrašnjim izazovima koji dodatno komplikuju njene odnose sa Rusijom. Politička scena u zemlji je fragmentirana, a različite stranke imaju različite poglede na spoljnu politiku. Dok neke stranke podržavaju nastavak saradnje sa Rusijom, druge se zalažu za jaču integraciju sa zapadnim državama. Ova podeljenost može uticati na sposobnost Crne Gore da vodi doslednu spoljnu politiku.
U međuvremenu, Rusija ne ostaje pasivna na ovakve poteze Crne Gore. Moskva može reagovati na različite načine, uključujući ekonomske pritiske ili podršku političkim snagama u Crnoj Gori koje se protive vladi. Historijski gledano, Rusija je često koristila svoje resurse i uticaj kako bi jačala svoje pozicije u zemljama Balkana, pa se može očekivati da će nastaviti sa tim praksama.
Jedan od ključnih faktora u ovom odnosu je i pitanje energetske zavisnosti. Crna Gora se oslanja na ruski gas i energente, a eventualni prekid ili smanjenje isporuka moglo bi imati ozbiljne posledice po ekonomiju zemlje. Stoga, iako se Crna Gora distancira od Rusije, ona mora balansirati svoje energetske potrebe sa političkim ambicijama.
Nadalje, važno je napomenuti da su odnosi između Crne Gore i Rusije složeni i višeslojni. Iako postoje trenuci napetosti, nema sumnje da i dalje postoji i određeni nivo saradnje, posebno u oblastima kulture i turizma. Ruski turisti su značajan deo crnogorskog turističkog sektora, a to je još jedan aspekt koji bi mogao uticati na međusobne odnose.
U svetlu svega ovoga, poziv ambasadora Lukašika u Ministarstvo spoljnih poslova Crne Gore može se smatrati simboličnim aktom jačanja nezavisnosti i suvereniteta Crne Gore. Ovaj potez može značiti da Crna Gora želi jasno staviti do znanja da će se boriti za svoje interese čak i po cenu pogoršanja odnosa sa tradicionalnim partnerima.
U narednim mesecima, biće zanimljivo posmatrati kako će se situacija razvijati. Da li će Crna Gora nastaviti da jača svoje veze sa zapadnim institucijama ili će pokušati da pronađe balans između istoka i zapada? Kako god, jedno je sigurno – odnosi između Crne Gore i Rusije će ostati predmet pažnje, kako u regionu, tako i na međunarodnoj sceni.
