U poslednje vreme, Crna Gora se suočava sa kontroverzama koje se tiču istorijskih ličnosti i njihovog nasleđa. Nedavna odluka meštana Gornjeg Zaostra da podignu spomenik vojvodi Pavlu Đurišiću, koji je bio ključna figura u Trinaestojulskom ustanku protiv okupacije, izazvala je brojne reakcije unutar i izvan zemlje. Vladislav Dajković, predsednik Slobodne Crne Gore, javno je izrazio svoje mišljenje o ovom događaju, ukazujući na širi kontekst u kojem se odvijaju ovakve akcije.
Dajković je na društvenoj mreži X naglasio da su meštani Gornjeg Zaostra, koji su podigli spomenik, nedužni i čestiti ljudi. On je istakao da su uhapšeni bez opravdanja, te da su njihova dela i motivi iskrivljeni od strane onih koji se protive podizanju spomenika Đurišiću. U njegovoj poruci se oseća snažan ton podrške tim ljudima, uz naglasak na pravdi i istini, što je žestoko kontrastirano sa optužbama protiv njih.
Dajković takođe postavlja važna pitanja o dvostrukim standardima u vezi sa spomenicima u Crnoj Gori. On se osvrnuo na spomenike koji su posvećeni osobama koje su u istoriji bile odgovorne za zločine nad srpskim narodom, kao što su Jusuf Čelić i Ali-paša Gusinjskog. Njegova kritika se odnosi na to što državni organi, uključujući policiju i tužilaštvo, ne reaguju na ove spomenike, dok istovremeno sprovode akcije protiv onih koji žele da odaju počast Đurišiću.
U svom obraćanju, Dajković se takođe dotakao teme Josipa Broza Tita i spomenika koji su mu posvećeni, uključujući onaj kod Kotora koji nosi kontroverznu natpisu o Srbima kao “agresorima”. Ove reči su izazvale dodatne tenzije u društvu, s obzirom na to da se Tito često doživljava kao polarizujuća figura u savremenoj Crnoj Gori. Dajković ukazuje na to da se plaši za svoju bezbednost zbog svojih stavova, što dodatno osvetljava klimatski strahote u društvu.
S obzirom na sve ove kontroverze, Dajković je jasno stavio do znanja da se ne identifikuje sa četničkim nasleđem, ali se ponosi time što dolazi iz porodice koja se uvek borila za pravdu. Ova izjava može biti viđena kao pokušaj da se premoste razlike i da se izgrade mostovi između različitih strana u ovom složenom pitanju. Njegova podrška meštanima Gornjeg Zaostra može se percipirati kao poziv na jedinstvo i razumevanje, umesto na podelu i sukobe.
Ovaj događaj nije samo lokalnog značaja, već se uklapa u širi narativ o identitetu i istorijskom pamćenju u Crnoj Gori. Kako se zemlja suočava sa sopstvenom prošlošću, važno je kako će buduće generacije osmišljavati svoje identitete i sećanja. Dajkovićev apel za trenutnim oslobađanjem uhapšenih ljudi ukazuje na to da se društvo mora boriti protiv nepravde, bez obzira na to koliko je situacija složena.
U tom kontekstu, postavlja se pitanje kako će crnogorsko društvo reagovati na ovakve izazove. Da li će nastaviti da se deli na osnovu istorijskih tumačenja ili će pronaći način da se ujedini oko zajedničkih vrednosti i pravde? Ova situacija može poslužiti kao katalizator za širu diskusiju o pomirenju i izgradnji budućnosti koja se temelji na razumevanju, a ne na mržnji i podelama.
U svakom slučaju, spomenik Pavlu Đurišiću i hapšenja u Gornjem Zaostru predstavljaju važan trenutak u savremenoj crnogorskoj istoriji. Dajkovićeva borba za pravdu i istinu može inspirisati druge da se bore za svoja uverenja, ali i da podstaknu dijalog o onome što istorija znači za današnje društvo. Kako se ova priča razvija, svet će posmatrati kako će Crna Gora odgovoriti na svoje unutrašnje tenzije i izgraditi svoju budućnost.
