Mihael Martens, poznati nemački novinar i dugogodišnji dopisnik Frankfurter Algemajne Cajtunga za jugoistočnu Evropu, izneo je svoja istraživanja o navodnom „Sarajevo safariju“, konceptu koji sugeriše da su bogati stranci tokom opsade Sarajeva plaćali da pucaju na civile iz zabave. U razgovoru za sarajevski Avaz, Martens je istakao da nakon višemesečnog istraživanja nije pronašao nijedan dokaz koji bi potvrdio ovu teoriju.
Martens, koji je na Balkanu izveštavao više od 25 godina, bio je skeptičan prema ovoj priči od samog početka. Njegova sumnja proizašla je iz dva ključna razloga. Prvo, naglašava da nikada ranije nije čuo za ovu temu, i to ni od svojih kolega novinara koji su izveštavali iz regije tokom ratnih godina. Drugo, istakao je da je autor koji je prvi izneo ovu priču, italijanski pisac, imao vrlo malo veze sa Balkanskim prostorom. Prema Martensovim rečima, nije moguće da je neko ko nikada nije bio u Sarajevu mogao otkriti informacije koje su promakle iskusnim istražiteljima poput Karle Del Ponte, bivše glavne tužiteljke Haškog tribunala.
Martens je takođe razgovarao sa drugim iskusnim novinarima koji su izveštavali tokom rata, uključujući Tima Džuda iz Tajmsa, koji je odbacio priču o bogatim strancima koji su dolazili u Sarajevo da pucaju na civile kao „krajnje neverovatnu“. Nakon šest meseci istraživanja i dva putovanja u Sarajevo, Martens je došao do zaključka da je priča o „Sarajevo safariju“ lažna.
Na pitanje da li je pronašao bilo kakve dokaze o plaćanju stranaca za pucanje na civile, Martens je bio jasan: „Ne, nisam“. Iako ne može potpuno isključiti mogućnost pojedinačnih izolovanih slučajeva, naglašava da nije postojala masovna pojava sa stotinama učesnika koji bi organizovano dolazili u Sarajevo.
Osvrćući se na svedočenja pred Haškim tribunalom, Martens je ukazao na to da Džon Džordan, koji je svedočio o „Sarajevo safariju“, zapravo nije imao konkretna saznanja, već se oslanjao na „rekla-kazala“. Martens je podvukao da je Džordan bio samo jedan od 4.600 svedoka, i da je među njima skoro niko nije pominjao ovaj fenomen, što ga navodi na zaključak da takav fenomen jednostavno nije postojao.
Martens je kritikovao knjige Ezija Gavazenija i Domagoja Margetića, koji su pisali o ovom fenomenu. On je istakao da Gavazeni nema istraživačku vrednost, naglašavajući da je njegov pristup pisanju pun grešaka i netačnih informacija. Na primer, Gavazeni je pominjao Noriljsk kao grad u Jugoslaviji, što je apsurd.
S druge strane, Martens je priznao da Margetić poznaje osnovne geografske i istorijske kontekste, ali ga kritikuje zbog bizarnih zaključaka i sklonosti teorijama zavere. U razgovoru sa kolegama novinarima, Martens je saznao da nijedan od njih ne smatra Margetića ozbiljnim novinarom.
Martens je ukazao na to da je priča o „Sarajevo safariju“ izazvala mnogo veću pažnju u zapadnim medijima nego u Bosni i Hercegovini, sugerišući da su zapadni novinari skloni senzacionalizmu i traženju atraktivnijih priča. Njegov savet za zainteresovanje publike za BiH je da se ponude spektakularne priče, poput onih o bogatima koji ubijaju iz zabave ili političarima sa neobičnim izjavama.
Na kraju, kada je upitan da li se plaši da bi njegov stav mogao biti shvaćen kao relativizacija stvarnog „snajperskog terora“, Martens je odgovorio da nije zabrinut. Njegovo istraživanje i zaključci ukazuju na to da je važno temeljno proveriti činjenice pre nego što se donesu bilo kakvi zaključci o istorijskim događajima.
