Pravoslavna crkva danas slavi Svetog Teodota Ankirskog, mučenika koji je poznat po svom hrabrom delovanju u teškim vremenima progona hrišćana. Sveti Teodot se slavi 18. maja po julijanskom, a 31. maja po gregorijanskom kalendaru, uz dodatnu proslavu 7. juna. Njegova priča osvetljava hrabrost i posvećenost u veri, u vreme kada su hrišćani bili progonjeni.
Teodot je bio krčmar u Ankiri (danas Ankara, Turska) tokom vladavine cara Dioklecijana. Njegova krčma je bila mesto gde su se okupljali progonjeni hrišćani, a Teodot je pružao utočište svima koji su bežali od progona. Oženjen je bio, ali je svoj život posvetio pomaganju drugima, tajno prikupljajući i sahranjujući tela poginulih hrišćana.
U tom turbulentnom periodu, sedam devojaka mučenica, među kojima su bile Tekusa, Aleksandra, Klavdija, Faina, Efrasija, Matrona i Julija, su uhvaćene i mučene zbog svoje vere. Teodot je, sa velikim rizikom, noću izvadio njihova tela iz jezera u koje su bile bačene i sahranio ih, pokazujući time izuzetnu hrabrost i odanost.
Nažalost, njegovu dobru nameru je otkrio jedan izdavnik, što je dovelo do njegovog hapšenja. Sudija ga je mučio na različite načine, ali je Teodot izdržao sve muke, pokazujući izvanrednu snagu duha. Prema predanju, kada su ga mučili do krajnjih granica, Teodot je i dalje ostao hrabar i ohrabrivao druge hrišćane, govoreći im da ne plaču za njim, već da proslavljaju Gospoda.
Godine 303, Teodot je pogubljen, a njegovo telo je sahranjeno na uzvišenju izvan grada, što je postalo mesto kasnije izgrađenog hrama u čast Svetog Teodota. Njegov život i mučeništvo ostavili su dubok trag u pravoslavnoj tradiciji, simbolizujući hrabrost, veru i posvećenost Bogu.
U pravoslavnom bogosluženju, postoji i tropar, himna koja odražava njegov značaj. U njemu se ističe da je bio naslednik Apostola, da je propovedao reč istine i da je postradao zbog svoje vere. Tropar poziva sve da mole Hrista Boga za spasenje duša.
Pored duhovnog značaja, Sveti Teodot je postao simbol hrabrosti mnogih hrišćana kroz vekove koji su se suočavali sa progonima i mučenjima zbog svoje vere. Njegova priča inspiriše i danas, podsećajući na važnost hrabrosti i odanosti u suočavanju sa nepravdom i patnjom.
U Pravoslavnoj crkvi, proslava Svetog Teodota se ne odnosi samo na njegov život, već i na duhovno nasleđe koje je ostavio. Hrišćani se okupljaju da obeleže njegovu žrtvu, da se mole za njegovu pomoć i da se podsete na vrednosti koje je predstavljao.
Sveti Teodot je primer kako pojedinac može da utiče na društvo i kako hrabrost u veri može da inspiriše druge. Njegovo delovanje nas uči da se u trenutku krize često može pronaći snaga u zajednici i u verovanju, i da je važno pružiti pomoć onima kojima je potrebna, bez obzira na rizik.
Danas, u savremenom svetu, priča Svetog Teodota i dalje pruža nadu i inspiraciju mnogima, podsećajući nas na snagu vere, ljubavi i hrabrosti koja može prevazići sve prepreke. U ovom duhovnom nasleđu, možemo pronaći snagu i motivaciju da se suočimo sa izazovima našeg vremena, a njegov primer ostaje svetionik u tminama.
