Autor Novak Novaković, jedan od pionira Televizije Beograd, ostavio je neizbrisiv trag kroz rad na scenarijima koji su obeležili prve decenije postojanja ovog medija. Na promociji monografije „Novak Novak – Što ja volim pozorište… ali ne u svojoj kući“, priređivačica Biljana Bošnjak Draganović istakla je njegov značaj i doprinos televizijskoj produkciji. Novak je rođen 1928. godine, a preminuo 1995. godine, a njegov rad uključivao je saradnju sa rediteljem Radivojem Lolom Đukićem na popularnim humorističkim serijama kao što su „Servisne stanice“ i „Sačulatac“.
Monografija se posebno fokusira na Novakovu autobiografiju „Pozorište u srcu“, koja pokriva njegov put od dolaska u Televiziju Beograd 1957. do snimanja prve sezone serije „Pozorište u kući“ 1972. godine. Bošnjak Draganović je naglasila da je Novak, pišući seriju sa 84 nastavka tokom sedamdesetih i osamdesetih, značajno nadmašio očekivanja. Njegov kreativni proces bio je obeležen humorom i inovativnošću, što se može videti i u anegdotama iz njegovog života, poput one kada je Đukić predložio naziv „Sačulatac“, koji nije imao prethodno značenje.
Osim humorističnih serija, Novak je bio poznat i po novogodišnjim programima i skečevima. Njegova autobiografija je nastala kao podsećanje na sve što je uradio i kako bi se drugi setili njegovih dela. U monografiji, Bošnjak Draganović je istakla Novakovu skromnost i njegovu sposobnost da se šali na svoj račun, kao i njegovu posvećenost kolegama sa kojima je radio.
Monografiju je objavilo RTS izdavaštvo u saradnji sa Istorijskim arhivom Beograda, a istoričar Slobodan Mandić je podsetio na to da su Novakova porodica i njegovi nasljednici pre dvadesetak godina ustupili arhivsku građu. Mandić je ukazao na vrednost Novakovog fonda, koji sadrži memoare, dnevnike, scenarije i ličnu prepisu, što osvetljava njegovu radnu etiku i pedantnost.
Profesorka Ildiko Erdei je naglasila da je Novak bio izuzetni televizijski stvaralac, a njegov rad na seriji „Pozorište u kući“ bio je ključan za njegovu karijeru. Prepoznala je da je Novak bio brižljiv hroničar savremenog života i izuzetno pronicljiv posmatrač, što je doprinelo popularnosti serije. U tom kontekstu, Novak je bio skroman čovek, ali i hedonista, uživajući u životu uprkos materijalizmu koji se širio u društvu.
„Pozorište u kući“ je bila značajna prekretnica u Novakovoj karijeri jer je to bila prva serija koju je radio bez Đukića, a humor se značajno promenio. Đukić je bio otvoren i angažovan, dok je Novak bio povučen i blag. Serija je postala prvi televizijski sadržaj koji je dugo trajao, sa pet sezona i dvadeset godina popularnosti, a gledanost je nadmašila čak i „Drugi dnevnik“.
Andrija Novaković, sin Novaka Novakovića, istakao je da je njegov otac bio povučen i inertan, dok je Đukić bio taj koji je donosio energiju i kreativnost u njihov tandem. Takođe, naglasio je da je Novak sve davao televiziji, uključujući i svoje zdravlje, i da je na kraju bio iscrpljen takvim radom.
Glumac Milan Caci Mihailović se prisetio kako su se u njegovoj kući 1959. godine često pominjali Novak i Đukić, jer je njegov otac imao trio usnih harmonikaša koji su bili pozvani da učestvuju u „Servisnoj stanici“. Ova sećanja oslikavaju koliko je Novak bio uticajan i cenjen u svetu televizije i kako je njegov rad oblikovao kulturni pejzaž tog vremena.
Monografija „Novak Novak – Što ja volim pozorište… ali ne u svojoj kući“ predstavlja ne samo hommage ovom velikom autoru, već i dragocen izvor informacija o razvoju televizijske umetnosti u Srbiji.
