Miljana Kecmanović, kojoj se sudi zbog zanemarivanja sina Koste (16), koji je pre tri godine izvršio masakr u beogradskoj osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, pokušala je da na ročištu vidi lice svog sina, ali joj je to odbijeno zbog sudskih pravila. Tokom suđenja, Kosta je bio fokusiran isključivo na sudiju, dok su njegovi roditelji sedeli u staklenom boksu iza njega, zajedno sa porodicama ubijene dece koje su se pojavile kao oštećeni u ovom procesu. Kada je sudija postavio pitanje optuženima da li žele da postave pitanje sinu, Miljana je podigla ruku i u suzama pitala da li Kosta može da se okrene, što je sudija odbio.
Kosta je već skoro tri godine smešten na dečijoj neuropsihijatrijskoj klinici u KBC Srbije. Njegova interakcija sa spoljnim svetom je izrazito ograničena, jer u njegovu sobu ulazi samo doktorka, a on vreme provodi čitajući knjige, među kojima su i dela ruskih klasika, poput Dostojevskog.
Ovo je ponovljeno suđenje nakon što je prva presuda roditeljima ukinuta. Miljana i Vladimir Kecmanović su optuženi za zanemarivanje, a Vladimir i za teško delo protiv opšte sigurnosti, jer nije obezbedio oružje koje je Kosta uzeo i iskoristio da počini zločin. Tokom svedočenja, Vladimir je bio emotivno uzrujan, dok je Miljana plakala kada je njen sin ušao u sudnicu.
Na suđenju je iskaz dao i Ivan Božović, otac ubijene Ane, koji je ispričao kako je saznao za pucnjavu i kako je preživljavao tu tragediju. Njegova ćerka, koja je bila u petom razredu, nije poznavala Kostu. S obzirom na to da je suđenje bilo zatvoreno za javnost, Kosta je na pitanja odgovarao kratko, uglavnom sa „da“ ili „ne“, a vreme čekanja na njegove odgovore činilo se kao večnost, što je doprinelo produženju svedočenja.
Kosta je tokom svedočenja naveo da je sada zreliji i da drugačije razume odnos vršnjaka prema sebi, kao i postupke majke. Ovo svedočenje nije značajno menjalo njegovu prethodnu verziju, već je pružilo dodatne detalje o njegovim osećanjima i razmišljanjima.
Anđelko Aćimović, otac ubijene Angeline, izrazio je sumnju da je Kosta instruisan da brani svoje roditelje i naglasio da su roditelji zanemarivali njegov duhovni i emocionalni razvoj, što je dovelo do njegovog problema sa digitalnom zavisnošću. Aćimović je istakao da je Kosta tražio pomoć, ali da nije dobio adekvatnu podršku. Takođe, otkrio je da je Kosta bio fasciniran psihopatama nakon gledanja dokumentarnog filma „Kolumbajn“, što je podstaklo njegovu ideju o zločinu.
Masakr u školi „Kolumbajn“ u SAD 1999. godine, kada su dvojica učenika ubila 13 osoba, predstavlja mračan simbol nasilja u školama i inspiraciju za mnoge slične tragedije širom sveta. Ovaj slučaj podiže ozbiljna pitanja o mentalnom zdravlju, roditeljskom nadzoru i uticaju digitalnog sadržaja na mlade ljude.
Suđenje Kosti i njegovim roditeljima naglašava važnost razumevanja uzroka nasilja među mladima, kao i potrebu za boljim sistemom podrške za decu koja se bore sa mentalnim problemima. Ovo je prilika za društvo da preispita svoje vrednosti i pristupe u odgoju, kako bi se sprečile slične tragedije u budućnosti. Roditelji, škole i društvo u celini moraju preuzeti odgovornost za emocionalni i mentalni razvoj mladih, kako bi se obezbedila sigurnija i zdravija sredina za odrastanje.
