Novi zakon o bezbednosti u saobraćaju, koji je trenutno u fazi pripreme, najavljuje niz značajnih izmena, među kojima se izdvaja strože kažnjavanje prekršitelja i nulta tolerancija na alkohol. Ove promene izazvale su različite reakcije, a stručnjaci iz oblasti saobraćaja smatraju da se novi propisi ne bave osnovnim uzrocima problema u saobraćaju.
Profesor Krsto Lipovac sa Saobraćajnog fakulteta naglašava da su suštinske promene u bezbednosti saobraćaja moguće jedino uz jasnu strategiju i oslanjanje na naučna saznanja. On ističe da se bezbednost može poboljšati unapređenjem četiri ključna faktora: čoveka, vozila, puta i okruženja, pri čemu najveći potencijal leži u promeni ponašanja vozača.
Prema njegovim rečima, ključni preduslovi za efikasne zakone uključuju naučno utemeljenje zakona, dosledno poštovanje i sankcionisanje prekršitelja. Lipovac izražava zabrinutost zbog toga što država ne koristi naučne resurse, već prebacuje odgovornost na policiju, što može otežati postizanje željenog efekta.
Zakon koji je na snazi od 2009. godine, prema Lipovcu, zahteva ozbiljnu rekonstrukciju. Pored tehničkih izmena, on se zalaže za duboko preispitivanje koncepata vezanih za odgovornost, finansiranje bezbednosti i promenu ponašanja vozača. On ukazuje na površne medijske interpretacije koje nove izmene svode na pojedinačna rešenja, a ne na celokupni sistem.
Lipovac posebno ističe da ideja o ukidanju probne vozačke dozvole nije tačna. Umesto toga, naučna zajednica se zalaže za unapređenje procesa sticanja vozačkog iskustva, što uključuje i model „stepenovane vozačke dozvole“. Ovaj model bi omogućio postepeno sticanje prava na vožnju, uz dodatne obuke i iskustva.
Kada se govori o dodeljivanju pogodnosti savesnim vozačima, Lipovac izražava sumnju u efikasnost takvih mera. On naglašava da su problemi u saobraćaju koncentrisani u malom procentu vozača, gde jedan do pet procenata vozača čini čak 95 procenata saobraćajnih problema. Zbog toga smatra da je mnogo važnije fokusirati se na teže prekršaje i uključiti nova saznanja iz oblasti psihologije u procese donošenja zakona.
Lipovac predlaže i uvođenje saobraćajnih psihologa koji bi se bavili problematičnim vozačima, kako bi se u ranoj fazi prepoznali i rehabilitovali oni koji imaju tendenciju ka rizičnom ponašanju. Obrazovanje je, prema njegovom mišljenju, ključno za unapređenje bezbednosti, a ne samo kroz auto-škole, već i sistemski, počevši od najranijeg uzrasta.
On naglašava važnost saobraćajnog obrazovanja i vaspitanja, koje treba da počne u porodici i da se nastavi kroz obrazovne institucije. Takođe, smatra da je neodrživo da policija obavlja gotovo sve funkcije, uključujući otvaranje auto-škola i ispitivanje kandidata za vozačke dozvole.
Na kraju, profesor Lipovac apeluje na uključivanje akademske zajednice i stručnjaka u proces izrade zakona, umesto oslanjanja isključivo na institucije koje primenjuju propise. On ističe da je neophodno kritički preispitati postojeće zakonske okvire kako bi se postiglo trajno unapređenje bezbednosti u saobraćaju.
Ukoliko se zakoni ne usmere ka rešenju stvarnih problema i ne koriste naučna saznanja, izgledi za smanjenje saobraćajnih nesreća i poboljšanje bezbednosti će ostati nerealizovani, čime se može ugroziti život i zdravlje svih učesnika u saobraćaju.
