Tokom pandemije COVID-19, sektor ugostiteljstva je doživeo drastične promene. Mnogi kafići i restorani su bili primorani da zatvore svoja vrata, što je rezultiralo gubitkom posla za brojne radnike. Kada su se konačno otvorili, suočili su se s problemom nedostatka radne snage, što je dovelo do povećanja plata za one koji su ostali u ovoj industriji. Ovaj fenomen je doveo do značajnog porasta troškova rada, energenata i namirnica, što je primoralo vlasnike restorana da preispitaju svoje poslovne modele.
Jedan od načina na koji su se restorani prilagodili novonastalim uslovima je uvođenje minimalnih iznosa koje gosti moraju potrošiti prilikom posete. Čitateljka iz regiona podelila je svoje iskustvo u italijanskom restoranu u Salcburgu, gde je na ulazu stajala tabla s obaveštenjem: „Ulaz dozvoljen samo ako planirate da potrošite minimum 20 evra po osobi.“ Ova praksa, iako neuobičajena za mnoge, postaje sve češća u restoranima koji žele da osiguraju profitabilnost u uslovima povećanih troškova.
U ovom konkretnom slučaju, čitateljka i njene prijateljice, umorne od šetnje, odlučile su da ne traže drugi restoran, te su ušle unutra. Iako su naručile picu i sok, to nije bilo dovoljno da dostignu propisani minimum, pa su na kraju morale da naruče i dezert, kao i kafu, što je ukupno iznosilo 53 evra. Ovakve situacije su manje uobičajene u Hrvatskoj, ali se i tu mogu sresti, posebno u luksuznim restoranima gde su troškovi često znatno viši.
U Francuskoj, praksa napojnica je otišla korak dalje. Na Azurnoj obali, mnogi restorani automatski dodaju 15% napojnice na račun, a gosti se često podstiču da ostave dodatne napojnice koje su karakteristične za američki stil. Pre dve godine, osoblje nekih restorana u Sen Tropeu čak je napravilo internu listu lokala koji ostavljaju najveće napojnice, što je gradska vlast prozvala „reketiranjem“. Gradonačelnica Silvi Sir je osudila ovu praksu, naglašavajući da napojnica treba da bude izraz zahvalnosti, a ne obaveza.
Jedan od uglednih ugostitelja na Azurnoj obali, koji je želeo da ostane anoniman, izjavio je da preferira britanske goste jer su skloni većim potrošnjama, ali da je važno „upozoriti“ one sa manjim budžetom. Njegova izjava ukazuje na to da je u industriji ugostiteljstva stvorena kultura u kojoj se potrošnja meri, a gosti su kategorizovani prema iznosima koje troše.
Sve ove promene u ugostiteljstvu odražavaju širi trend u društvu, gde se pritisci na troškove i potreba za profitabilnošću sve više osećaju. Restorani se suočavaju sa izazovima kao što su povećani troškovi nabavke, energenata i radne snage, a mnogi su primorani da inoviraju kako bi preživeli. Uvođenje minimalnih potrošačkih iznosa i automatskih napojnica može biti način da se kompenzuju ovi troškovi, ali i izazvati nezadovoljstvo među gostima.
Iako su gosti često nezadovoljni ovakvim praksama, restoranima je možda teško naći balans između profitabilnosti i zadovoljstva kupaca. U vreme kada su potrošači više nego ikada svesni svojih troškova, ugostitelji moraju pažljivo razmotriti kako da oblikuju svoja pravila i ponude.
Na kraju, ova situacija poziva na razmišljanje o budućnosti ugostiteljstva i o tome kako će se poslovni modeli prilagoditi novim ekonomskim realnostima. Da li će minimalne potrošnje postati standardna praksa? Kako će se gosti prilagoditi ovim novim pravilima? Odgovori na ova pitanja oblikovaće sledeće korake u razvoju ugostiteljstva u post-pandemijskom svetu.
