Izvestaji o ratnim zločinima i napadima na civilne ciljeve tokom rata u Bosni i Hercegovini su često bolni i potresni. 8. avgusta 1995. godine, dok je izbeglička kolona srpskih civila prolazila kroz selo Svodna, desio se napad avijacije, koji je ostavio duboke ožiljke na preživelima. Svedočanstvo Žarka Vujanovića, koji je tada bio sekretar mesne zajednice, otkriva horor koji su ljudi preživeli u tom trenutku.
Vujanović je opisao kako je video dva aviona koja su dolazila iz pravca Hrvatske, leteći na visini od oko 200 metara. Ljudi su im mahali, misleći da su naši, ali ubrzo su shvatili da dolaze u nameri da napadnu. Jedan od aviona se vratio i ispalio rakete na zgradu mesne zajednice, koja je ubrzo počela da gori. Vujanović je organizovao gašenje požara, dok su unutra bili njegovi sugrađani, Borislav Marin i Mirko Vukmir, koji su uspeli da pobegnu bez povreda.
U ovom napadu, koji je bio deo šireg vojnog delovanja hrvatske avijacije, ubijeni su Marta Galogaža, njen sin Rade, i njihov rođak Mile Malobabić. Ova tragedija je deo sudskog postupka protiv hrvatskih vazduhoplovnih oficira, koji se sudi u odsustvu. Optuženi su za naređivanje napada na civile, što je dovelo do smrti deset osoba i povreda više od dvadeset drugih.
Vujanović je podelio i potresne slike sa tog dana. Opisao je kako je video staricu koja je grlila mrtvog sina, plačući i kukajući što nije poginula umesto njega. Ove slike ostale su mu u sećanju, a krv na mestu zločina bila je prisutna čak i godine kasnije. Takođe je pomenuo da su tokom napada oštećene kuće i infrastruktura, a šteta je bila evidentirana od strane komisije iz Opštine Novi Grad.
On je istakao da je kolona izbeglica bila civilna, a ne vojna, što dodatno naglašava težinu zločina. U prethodnim danima, kroz Svodnu je prošla vojna kolona, ali su ti vojnici očigledno bili daleko od civila koji su se sada našli na meti aviona. Vujanović je takođe primetio da su vojnici prethodno ostavili oštećena vozila i staru tehniku pored puta, što je dodatno otežalo situaciju.
Napad na Svodnu nije bio izolovan događaj; avijacija je istog dana dejstvovala i po Novom Gradu, gde su takođe zabeleženi napadi na civilne objekte, uključujući autobusku stanicu. Žena Vujanovića je bila prisutna tokom tog napada i jedva je preživela. Ova serija napada na civile ukazuje na sistematsko kršenje međunarodnih humanitarnih prava.
Nažalost, to nije bio kraj tragedije za Svodnu. Vujanović je govorio o kasnijim bombardovanjima koja su se nastavila, kao i o gubicima koji su se nastavili i nakon prvobitnog napada, kada je Mira Žujić poginula ispred svoje kuće.
Ova svedočenja su važna za razumevanje ratnih zločina koji su se dogodili tokom ratova na Balkanu. Bez obzira na to koliko je vremena prošlo, sećanja preživelih su ključna za istinu i pravdu. Svedoci kao što je Žarko Vujanović pomažu da se sačuva sećanje na žrtve i da se osigura da se ovakvi zločini nikada ne zaborave. Ova svedočenja ne samo da osvetljavaju bolne uspomene, već i pozivaju na odgovornost onih koji su naredili ove napade i na pravdu za preživele i njihove porodice.
Samo kroz priznavanje i suočavanje sa prošlošću možemo težiti ka boljoj budućnosti, gde će svi ljudi biti zaštićeni od nasilja i zločina. Sećanje na žrtve i njihova priča treba da budu deo kolektivnog pamćenja kako bi se sprečili slični događaji u budućnosti.
