Više državno tužilaštvo u Podgorici je donelo odluku o odbacivanju krivične prijave protiv Marka Kovačevića, predsednika Opštine Nikšić, zbog sumnje da je tokom govora na obeležavanju Grahovačke bitke 13. juna prošle godine izazvao nacionalnu, rasnu i versku mržnju. Ova odluka je rezultat službenog postupka koji je pokrenut po prijavi, a tužilaštvo je nakon sprovedenog izviđaja i saslušanja Kovačevića došlo do zaključka da ne postoje osnovane sumnje o njegovoj krivici.
Prema informacijama koje su objavljene, tužilaštvo je formiralo predmet po službenoj dužnosti, što znači da su postupili bez prethodne prijave građana, a razlog za to je bio njegov govor koji je izazvao reakcije u javnosti. Tokom ovog govora, Kovačević je, kako se navelo, mogao da prekrši zakone koji se odnose na izazivanje mržnje, ali je nakon detaljne analize i saslušanja, tužilaštvo zaključilo da nema dovoljno dokaza koji bi potvrdili takve sumnje.
U saopštenju tužilaštva se ističe da nije utvrđeno da je Kovačević izvršio krivično delo, niti bilo koje drugo delo za koje se goni po službenoj dužnosti. Ovaj ishod je izazvao različite reakcije u javnosti, s obzirom na to da su neki smatrali da je njegov govor bio provokativan, dok su drugi smatrali da je sloboda govora bitan aspekt demokratije i da je važno razlikovati političke stavove od krivičnih dela.
Grahovačka bitka, koja se obeležava svake godine, ima poseban značaj za lokalnu zajednicu i često se koristi kao prilika za izražavanje političkih stavova. U tom kontekstu, Kovačević je, kao politički lider, imao pravo da iznese svoje mišljenje i stavove, ali se postavlja pitanje gde se postavlja granica između slobode govora i izazivanja mržnje.
Odluka tužilaštva da odbaci krivičnu prijavu može se posmatrati kao potvrda da su političke diskusije i različiti stavovi deo demokratskog društva, ali i kao potencijalna opasnost da se određeni govor može koristiti kao sredstvo za politizaciju nacionalnih i verskih pitanja. U ovom slučaju, važno je naglasiti da se svaka izjava mora analizirati u kontekstu u kojem je izrečena, kao i u odnosu na reakcije koje može izazvati.
U ovoj situaciji, mnogi analitičari smatraju da je neophodno osnažiti zakonske okvire koji se odnose na govor mržnje, kako bi se obezbedilo da se nacionalne, rasne i verske tenzije ne podstiču kroz političke govore. Takođe, postavlja se pitanje kako će se ovakvi slučajevi rešavati u budućnosti i da li će biti postavljene jasnije granice za političke govore, posebno u kontekstu osetljivih tema.
Kovačević, kao lider lokalne zajednice, ima odgovornost da vodi računa o rečima koje koristi i da razume uticaj koji njegove izjave mogu imati na društvo. Dok je sloboda govora ključna, ona dolazi sa odgovornošću da se ne izaziva mržnja među različitim grupama. U ovom slučaju, odluka tužilaštva može se posmatrati kao podsticaj za političare da razmišljaju o svojim rečima i delovanju, kako bi doprinosili izgradnji boljeg i tolerantnijeg društva.
Na kraju, važno je naglasiti da je svaki slučaj jedinstven i zahteva pažljivo razmatranje svih okolnosti. Ovaj ishod može poslužiti kao primer za buduće slučajeve, gde će se morati naći balans između slobode govora i očuvanja društvene kohezije. U svakom demokratskom društvu, diskusija i debate su neizostavni, ali je ključno da se one vode na način koji ne ugrožava osnovne ljudske vrednosti i dostojanstvo.
