U pravoslavlju, manastiri predstavljaju mnogo više od običnih građevina; oni su živi stubovi vere, mesta gde se nebesko susreće sa zemaljskim i gde duša pronalazi mir i obnovu. Kada svetinja postane zaboravljena i njeni zidovi se uruše, tada dolazi molitva, vera i Božija blagodat, koja ih ponovo vraća u život.
Ovo je priča o manastiru Svete Marine na grčkom ostrvu Andros, koja svedoči o snazi vere i čuda. Godine 1975, mitropolit Dorotej, prolazeći pored ruševina manastira, bio je duboko pogođen njegovim zapuštenim stanjem. Sa molitvom u srcu, obratio se Svetoj Marini, moleći je da doživi obnovu njenog svetog doma pre nego što umre.
Mitropolit je zamolio svog đakona, jeromonaha Kiprijana, da preuzme zadatak obnove manastira. Međutim, Kiprijan je odbio ovu molbu. Ipak, te večeri, Svetiteljka mu se javila u snu i rekla mu da se ona i njene monahinje moraju vratiti i ponovo nastaniti svetinju, jer bez njih obnove nema.
Kiprijan je, kako je kasnije svedočio, nakon odbijanja osetio nemir i otišao da se pomoli. Pred ikonom Svete Marine, rekao je: „Sveta moja Marino, ne gledaj na moju odbijenicu kao na odbijanje tvog svetog lika. Volim te, ti si mi najmilija od svih svetiteljki.“ U snu je doživeo potres i osetio kako ga nešto podiže i prenosi na drugo mesto. Kada se probudio, pomislio je da je obnova manastira nemoguća, jer su ostale samo ruševine i šuma.
Međutim, zid njegove sobe se rascepao i ukazao put ka vrhu planine, gde su se pojavile tri mlade monahinje, koje su mu pokazale da ostane gde jeste. Kada su mu se obratile, rekle su mu da će se manastir obnoviti i da mora poslušati zapovest svog vladike. Kiprijan se pravdao, govoreći da nema vode, a jedna od monahinja mu je pokazala mesto u manastiru gde se nalazila voda koja može da napoji celo ostrvo Andros.
Zaista, na tom mestu je kasnije pronađena obilna izvorska voda, što je postalo simbol duhovnog života koji se iznova rađa kroz svetinju. Ova priča nosi snažnu poruku o veri, poslušnosti i predanju. Kada je Božija volja na delu, i najrazrušenija mesta mogu ponovo da zasijaju. Tamo gde ljudske ruke odustaju, nebeska blagodat otvara puteve ka novom životu svetinje.
Sveti Nikolaj Ohridski i Žički je u svojim pesmama istakao duhovnu snagu Svete Marine, opisujući je kao primer nepokolebljive ljubavi prema Hristu i trijumfa nad zlom kroz molitvu i trpljenje. Sveta Marina, poznata i kao Ognjena Marija, ubraja se među velike hrišćanske svetice, a njen dan u crkvenom kalendaru označen je crnim slovom, što ukazuje na posebno poštovanje koje joj se ukazuje.
Rođena je krajem trećeg veka tokom vladavine cara Dioklecijana u Antiohiji u Južnoj Anadoliji. Njena priča, kao i priča o manastiru na Androsu, podseća nas na važnost očuvanja vere i duhovnosti. Manastiri, kao što je onaj Svete Marine, ne samo da predstavljaju duhovna mesta, već su i simboli obnove i nade, gde se kroz molitvu i predanost može doživeti pravi blagoslov.
U svetu gde se često zaboravlja važnost duhovnosti, ovakve priče nas podsećaju na snagu vere i njenog delovanja u životima pojedinaca i zajednica. Obnova manastira Svete Marine nije samo fizička obnova, već i obnova duhovnog života, koja pokazuje da ni u najtežim trenucima ne treba gubiti veru i nadu.
