Svet danas nosi mnogo bola. Ljudi su umorni, nesigurni i usamljeni. U gužvi i buci, malo ko ima kome da kaže istinu, još manje kome da izgovori reč „oprosti“. U toj tišini koja boli, starac Sofronije Saharov nas podseća da svako nosi svoj krst i da se čovek ne spasava bekstvom, već trpljenjem.
Mnogo je raspetih oko nas – bolesnih, nezaposlenih, bez budućnosti. Mnogo je neoženjenih i neudatih, bez potomstva, zlostavljanih, koji ne nalaze mir. Mnogi žive u zajednici, a opet su usamljeni – nemaju s kim da porazgovaraju. Niko više ne zna da prećuti kada je potrebno ili da izgovori onu reč koja se izgovara teže od svih drugih, reč „oprosti“. Starac Sofronije naglašava da mi nemamo iskušenja mučeništva kakva su imali rani hrišćani i kakva imaju danas u Keniji, Siriji i Iraku. Naša iskušenja su mentalna, iscrpljujuća, koja mrcvare dušu i kida je parče po parče.
Jedini lek svima koji nose svoj krst jeste trpljenje i čekanje. Drugog izlaza nema. Ne očajavajte, ne gubite nadu, jer dolazi dan vaskrsenja. U ovim rečima starac Sofronije daje jasnu poruku – trpljenje nije slabost, već snaga koja rađa vaskrsenje.
Trpljenje nije poziv na pasivnost, već na veru. Nije kraj, već put kroz tamu ka svetlosti. Starac nas uči da Hristov put ne vodi preko lakih rešenja, nego preko smirenja, ćutanja i nade. U svetu punom iskušenja i sumnje, možemo se osloniti na iskreno pokajanje i veru, što može pretvoriti naše padove u unutrašnju snagu i voditi nas bliže Bogu.
Kao hrišćani, pozvani smo da se suočimo s izazovima koje život donosi. Čitanje Jevanđelja, kao što je poslanica Svetog apostola Pavla Kološanima, podseća nas na važnost ljubavi i jedinstva među ljudima. Apostol Pavle se moli za srca svojih sledbenika, da budu utješena i sjedinjena u ljubavi, kako bi stekli bogatstvo razumevanja i poznanja tajne Boga.
U Jevanđelju po Luki, imamo primer Hristove moći kada je nahranio pet hiljada ljudi sa samo pet hlebova i dve ribe. Ova priča nas podseća na to da, čak i kada mislimo da nemamo dovoljno, Bog može učiniti čuda kroz našu veru i delovanje. Hristos nas poziva da budemo aktivni učesnici u istini i ljubavi, umesto da se povlačimo u beznađe.
U svetu punom bola i patnje, starac Sofronije nas uči da svaka tuga nosi svoju svrhu. Kroz molitvu i predanje, pravoslavlje može pretvoriti teške trenutke u put ka istinskoj slobodi i miru. U svakodnevici, pouka igumana manastira Vitovnica nas podseća da mir nije u okolnostima, već u unutrašnjem predavanju Bogu – lek koji danas svi traže, a retko nalaze.
Na kraju, reči svetogorskog starca ukazuju nam na to da prava molitva i ljubav prema bližnjem počinju oslobađanjem srca od osuđivanja. Samo tada u nama može zasijati toplina Božje prisutnosti. U ovom svetu prepunom izazova, pozvani smo da budemo svetlost jedni drugima, da pružamo ruku onima koji pate i da uverimo sebe i druge da, i pored svih teškoća, postoji nada i put ka vaskrsenju.
U ovoj potrazi za smirenjem, važno je prepoznati da svako od nas nosi svoj krst, ali i da snaga ne dolazi od izbegavanja bola, već od suočavanja s njim. Trpljenje nas oblikuje, čini nas jačima i vodi nas ka večnom životu u Hristu.
