U Višem sudu u Beogradu prošlog četvrtka započeo je ponovljeni postupak protiv Miljane i Vladimira Kecmanovića, roditelja dečaka koji je izvršio masovno ubistvo u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“. Ovaj slučaj izazvao je ogromnu pažnju javnosti, a na suđenju su, između ostalih, govorili Anđelko Aćimović, otac ubijene Angeline, i sudski veštak Radoslav Svičević.
Kecmanovići su ponovo negirali krivicu, a Vladimir Kecmanović je u sudnici, pred očima roditelja koji su izgubili decu, govorio o svojoj depresiji. Njegove reči izazvale su dodatne emotivne reakcije. Anđelko Aćimović je istakao da ne veruje da će ikada dobiti pravu pravdu, jer je jedina prava pravda vraćanje izgubljene dece. Iako smatra da pravda ne postoji, veruje da će sudska pravda biti zadovoljena i da će Kecmanovići biti kažnjeni za svoja dela.
Aćimović je ukazao na ozbiljne nedostatke u našem krivičnom zakonodavstvu, koji su postali očigledni tokom ovog postupka. On je takođe naglasio da bi presuda mogla imati dodatne posledice, uključujući mogućnost da roditelji izgube starateljstvo nad svojom decom, ukoliko presuda bude potvrđena pred Apelacionim sudom.
Suočavanje sa Kecmanovićima, koji negiraju odgovornost, Aćimović smatra izuzetno teškim. Njihove reči ga bole jer veruje da nisu iskrene i da je njihova taktika da se predstave kao „dobra porodica“, dok krivicu prebacuju na druge. On je naglasio da je dete bilo zanemareno na način koji nijedan odgovoran roditelj ne bi mogao da ignoriše. Porodice žrtava nemaju luksuz da odustanu, i iako im je teško, obavezni su da istraju zbog svoje dece.
U vezi sa tvrdnjama da je Vladimir Kecmanović predložio lečenje sina u Americi, Aćimović je rekao da porodice žrtava nemaju uvid u odbranu, ali smatra da se radi o pokušaju roditelja da se prikažu u boljem svetlu. Ove tvrdnje dodatno pogoršavaju situaciju, a Aćimović smatra da su Kecmanovići pogrešno savetovani od svojih advokata. Da su priznali greške i pokazali kajanje, javnost bi im možda bila naklonjenija.
Tri godine nakon tragedije, Aćimović ističe da nije pokazana iskrena svest o odgovornosti. Nema ni kajanja, ni istinskog saučešća, a sve deluje kao gluma i farsa. Ovaj slučaj je izazvao duboke rane u društvu i ostavio mnoge bez reči.
Svi ovi događaji postavljaju važna pitanja o odgovornosti roditelja, o sistemu koji je dozvolio da se ovakva tragedija desi i o društvenim normama koje bi trebale da štite decu. Aćimović naglašava da se mora raditi na unapređenju krivičnog zakonodavstva kako bi se izbegle slične tragedije u budućnosti.
Dok se suđenje nastavlja, porodice žrtava ostaju fokusirane na pravdu za svoje izgubljene voljene, dok Kecmanovići nastavljaju da se bore za svoju slobodu. Ova priča je još jedan podsetnik na to koliko je važno prepoznati i adresirati probleme u našem društvu, posebno kada su u pitanju deca i njihova sigurnost.
