Nije tajna da je Džejms Bond oduvek bio veliki zavodnik. Njegov promiskuitet ključan je deo lika još od kada je Šon Koneri 1962. godine oživeo kreaciju Ijana Fleminga. Tokom godina, ovaj aspekt franšize je donekle ublažen, posebno za vreme Danijela Krejga, ali je i dalje prisutan. Svaki glumac koji je igrao agenta 007 morao je da prihvati reputaciju ženskaroša, što je uticalo i na odluke mnogih poznatih ličnosti. Jedan od njih, Patrik Makguan, odbio je priliku da postane prvi filmski Bond zbog svog ličnog stava prema temama koje su vezane za lik.
Početkom šezdesetih, producent Albert Brokoli bio je u potrazi za savršenim glumcem za ulogu tajnog agenta. Njegov prvi izbor bio je Keri Grant, ali je on smatrao da je prestar za ulogu i nije želeo da potpiše ugovor za više od jednog filma. Ričard Barton je imao slične sumnje i nije verovao u projekat dovoljno da bi se obavezao, dok je Džejms Mejson odbio da potpiše ugovor za više od dva filma. Rod Tejlor je smatrao da uloga agenta 007 nije dovoljno dobra za njega, što je navelo Brokolija da razmotri druge kandidate.
Na kraju, Brokoli je došao do Patrika Makguana, koji se činio kao idealan kandidat. U ranim tridesetim, već poznato ime, ali ne toliko slavan da bi zasenio novu franšizu, uz to, bio je i sjajan glumac. Međutim, postojala su dva ključna problema. Kao duboko religiozan čovek, Makguan se protivio dvema karakteristikama lika: scenama seksa i nepotrebnom nasilju. Ove karakteristike su bile neizbežne u svetu Džejmsa Bonda, koji je poznat po svojim avanturama i romantičnim osvajanjima.
U svojoj autobiografiji, Brokoli je napisao da je Patrik „mogao da bude izvrstan Bond, ali je bio duboko religiozan i bilo mu je neprijatno zbog seksa i nasilja“. To je dovelo do toga da se Makguan povuče iz trke za ovu ulogu, iako je kasnije ispričao zašto je propustio priliku koja bi mu mogla obeležiti karijeru. On je smatrao da se prevelik naglasak stavlja na te teme, ističući da one imaju negativan uticaj na decu. U razgovoru je postavio retoričko pitanje: „Da li biste želeli da vaše dete izraste u osobu poput Džejmsa Bonda?“
Makguan je stao čvrsto iza svojih uverenja kao pojedinac i roditelj, ističući da nije imalo smisla učestvovati u nečemu što smatra problematičnim. Njegova odluka je bila zasnovana na dubokom osećaju odgovornosti prema društvu i porodici. U vreme kada su se filmovi o Džejmsu Bondu počeli snimati, društvene norme su se počele menjati, a likovi kao što je Bond postali su simboli muškog ideala, ali i kontroverznih vrednosti.
Ova situacija pokazuje kako su lična uverenja i etički stavovi pojedinaca mogli uticati na velike filmske projekte. Džejms Bond ostaje jedan od najprepoznatljivijih likova u filmskoj industriji, ali je i dalje zanimljivo razmatrati kako bi se franšiza razvijala da je Makguan pristao na ulogu. Njegova duboka religioznost i moralni principi mogli su doneti drugačiji ton i pristup liku.
Na kraju, odluka Patrika Makguana je primer kako umetnost i lični principi često mogu biti u sukobu. Kroz njegovu priču, možemo videti širu sliku o tome kako se vrednosti menjaju i kako pojedinci biraju između lične karijere i svojih uverenja. Džejms Bond, kao lik, nastavlja da izaziva rasprave o moralnosti, društvenim normama i uticaju koje filmovi imaju na publiku. U tom smislu, odluka jednog glumca može ostaviti trajni uticaj na način na koji se likovi i priče razvijaju u svetu filma.
