Postoje reči koje ne traže da ih tumačimo, već da ih primenimo. One ne miluju sluh, već razgolićuju savest. Takve su i pouke shi-arhimandrita Joila (Bulatovića) — monaha čije su besede bile kratke, ali teške poput kamena na kojem je urezana istina. Govorio je o onome o čemu mnogi ćute: o gordosti koja ne dozvoljava čoveku da se iskreno pokaje.
Na ispovesti se tačno mora kazati koji je greh. Ako to ne definiše, ide u pakao, ne opraštaju mu se gresi zbog gordosti ili neznanja, on nije ispovedio taj greh. Sveti Jovan Kronštatski samo pogleda onoga koga treba da ispoveda, pa kaže: „Ti si gord, u tebi je zloba, zavist, imaš zluradost. Briši! Nemaš pokajanje.“ Neće da ga pita ništa, jer je prozreo da nema pokajanja. Znači, gordi se nikad neće ispovediti. „Neću da se ispovedim da vidiš kakvo sam đubre.“ E, hoćeš da se spustiš, prijatelju, kad si ga učinio — opiši tačno kakav je bio greh.
Ove reči ši-arhimandrita Joila, velikog duhovnika koji je živeo na raskršću 20. i 21. veka, pozivaju nas da ne bežimo od ispovesti, već da je razumemo kao put oslobođenja od sopstvene laži. Gordost ne priznaje slabost, a pokajanje upravo tu počinje — u trenutku kada se čovek više ne brani od istine o sebi.
U hramu, pred ikonom i sveštenikom, ne meri se dostojanstvo čoveka, već njegova spremnost da sruši zid koji je sam podigao. Tek kada se ponizimo pred Bogom, prestajemo da živimo u laži o sopstvenoj čistoti. Tada se pokajanje pretvara u novo rođenje, ne iz stida, nego iz istine. A ona, kako nas je učio otac Joil, ne nalazi se u lepim rečima, već u smelosti da priznamo koliko smo daleko od svetlosti.
U njegovim poukama, arhimandrit Joil naglašava da je iskrenost prema sebi ključ za duhovni rast. Gordost nas drži vezanima i sprečava nas da se suočimo sa svojim grehovima. Samo kroz iskrenu ispovest i pokajanje možemo doći do istinske slobode. To ne znači da trebamo biti savršeni, već da trebamo imati hrabrosti da priznamo svoje slabosti i grehe.
U današnjem svetu, gde se često naglašava individualizam i samopouzdanje, teško je prihvatiti poraz ili priznati greške. Mnogi se boje da će ih drugi osuditi ili da će izgubiti svoje dostojanstvo. Međutim, otac Joil nas uči da je pravo dostojanstvo u poniznosti i sposobnosti da se suočimo sa sopstvenim slabostima. Istina o nama samima je često bolna, ali je neophodna za duhovni napredak.
Nadalje, on podseća da se duhovna borba vodi svakodnevno. U svakodnevnim situacijama, mi se susrećemo sa iskušenjima koja testiraju našu veru i karakter. Kako se ponašamo prema drugima, kako reagujemo na nepravdu, kako se suočavamo sa izazovima — sve to je deo naše duhovne borbe. U tom kontekstu, pokajanje nije samo ritual koji se obavlja u crkvi, već način života koji zahteva stalnu svesnost i trud.
Još jedna važna pouka koju nas otac Joil ostavlja je da osuda sputava dušu, dok sažaljenje vraća život. Ova poruka podseća nas na važnost saosećanja i razumevanja prema drugima. Umesto da kritikujemo i osuđujemo, trebamo težiti razumevanju i podršci. Na taj način, ne samo da pomažemo drugima, već i sebi. U trenutku kada pružamo ruku pomoći, često se i sami osećamo ispunjenima i blagoslovenima.
U zaključku, pouke arhimandrita Joila su više od religioznih saveta; one su životni principi koji nas podstiču da budemo bolji ljudi. Njegove reči nas pozivaju da preispitamo svoje postupke, da se suočimo sa sopstvenim slabostima i da težimo iskrenosti i poniznosti. U svetu punom površnosti i lažnih vrednosti, njegova mudrost ostaje svetionik koji nas vodi ka istinskom duhovnom razvoju i slobodi.
