U vremenu kada se vera često svodi na običaj, a molitva na rečenice izgovorene po navici, pravoslavlje nas podseća da je hrišćanski život mnogo više od spoljašnje forme. U tom kontekstu, suština vere se ne može meri samo spoljašnjim ritualima. Nije dovoljno prekrstiti se pred ikonom, zapaliti sveću ili izgovoriti molitvu napamet, ako srce ostaje tvrdo, a dela ne prate reči. Vera je živa samo kada je potvrđena delima, a ljubav prema bližnjem, praštanje, smirenje, uzdržanje i milosrđe su temelji na kojima se gradi odnos sa Bogom.
Pravoslavna Crkva uči da molitva nije magijska formula kojom se od Boga nešto iznuđuje, već razgovor sa Ocem koji očekuje da njegova deca žive po njegovoj volji. U tom smislu, često se događa da ljudi traže od Boga pomoć, utehu ili čudo, dok istovremeno ostaju zarobljeni u gordosti i osudi drugih. Kada molitva postane prazna forma, lišena pokajanja i spremnosti na promenu, ona ne može doneti istinsku utehu ili promenu u životu. Sveti oci su nas opominjali da je uzaludno vapiti Bogu ako ne postoji trud da se sopstveni život uskladi sa zapovestima.
Pravoslavni hrišćanin pozvan je da bude čvrst u veri, ali i smiren u odnosu prema drugima. Nije naše da sudimo o sudbini drugih naroda i veroispovesti, niti da merimo tuđe spasenje. Naš zadatak je da bdimo nad sopstvenom dušom i da čuvamo dar pravoslavne vere. Život u veri treba da bude iskren, bez licemerja i bez straha. Na tu suštinu nas podseća i Sveti Gavrilo Gruzijski, čije reči snažno odjekuju i danas: „Ispunjavajte zapovesti Božije. Ako ne ispunjavate zapovesti Božije, ne uznemiravajte Boga mnogim molitvama. On neće čuti i vaša molitva će vam se upisati u greh.“
U ovom svetlu, izuzetno je važno razumeti da blagodarimo Bogu što smo se rodili kao pravoslavci. Nije naša stvar da se brinemo o spasenju drugih, već da budemo čvrsti u svojoj veri i da se ne podlažemo iskušenjima. Bog je milostiv i svaki pravoslavni hrišćanin treba da se trudi da živi u skladu sa njegovim zapovestima.
Pravoslavna Crkva takođe naglašava značaj duhovne borbe koju čovek vodi tokom čitavog života. Zle pomisli se posmatraju kao demonski napadi, a svakom pravoslavnom domu se preporučuje da ima Psaltir, koji može biti izvor utehe i snage u teškim trenucima. U trenucima muke, ljudi se često okreću veri, ali se neretko javljaju dileme – da li se obratiti određenom svecu ili je dovoljna molitva upućena Bogu. Ipak, arhimandrit Stefan ističe da bez Boga nema istinske pomoći.
U zaključku, pravoslavlje nas podseća da je vera aktivna, a ne pasivna. To je poziv na delovanje, na ljubav prema bližnjem i na istinsko življenje Božijih zapovesti. U svetu koji često zaboravlja na duhovne vrednosti, pravoslavna tradicija nas uči da je srž hrišćanskog života mnogo dublja od samih rituala. Ona zahteva ličnu transformaciju i svakodnevni trud da budemo bolji ljudi, kako prema sebi, tako i prema drugima. Samo tako možemo ispuniti Božije zapovesti i zaista živeti veru koja je živa i aktivna.
