Žarko Laušević, poznati srpski glumac, u svojoj četvrtoj knjizi „Padre, idiote“ opisuje svoje prve dane slobode nakon izlaska iz zatvora, kao i susret sa Željkom Ražnatovićem, poznatijim kao Arkan, i njegovom suprugom Svetlanom Cecom Ražnatović. Laušević se prisetio trenutka kada mu je Arkan ponudio da mu nabavi lažni pasoš kako bi mogao da pobegne iz zemlje, što je on odbio. U knjizi, on detaljno opisuje kako ga je njegov prijatelj, legendarni glumac Dragan Nikolić, poveo na stadion Obilića, gde su se našli u društvu Cece.
Na stadionu, atmosfera je bila opuštena, a oni su uživali u obroku koji je uključivao pohovane teleće šnicle i pire. U tom trenutku, Laušević je razgovarao sa Cecom o njenom radu u pozorištu, ali se ona nije previše obazirala na to. Arkan je, sa druge strane, bio vrlo angažovan i pun entuzijazma, dok je pokušavao da razbije tenzije u društvu. Razgovarali su o stadionu i o tome kako je Srbija mnogo više od onoga što se na prvi pogled može primetiti.
Arkan je bio pun samopouzdanja, govorio je o srpskom identitetu i ponosu, dok je Laušević u sebi osećao nelagodu. Njihov razgovor se kretalo od šale do ozbiljnosti, a Arkan je čak pokrenuo temu o tetovažama njegovog lica koje su neki od njegovih obožavalaca imali. Laušević je primetio kako se Arkan trudi da ga opusti, ali je njegova unutrašnja borba bila prisutna.
Tokom šetnje po terenu, Arkan je govorio o važnosti zaboravljanja prošlosti i o potrebi da se Laušević skloni na neko vreme, kako bi sve to mogao da zaboravi. Laušević, pak, nije mogao da se pomiri sa tim, jer je bio opterećen svojom prošlošću. Arkan mu je sugerisao da putuje negde i da se udalji od svega, ali Laušević nije imao ni pasoš, što ga dodatno frustriralo.
U jednom trenutku, Arkan je uzeo telefon kako bi pokušao da mu pomogne da reši pitanje pasoša, ali Laušević je bio svesan opasnosti koju bi takva situacija mogla doneti. Njihov razgovor se kretao između šale i ozbiljnosti, a Laušević je osećao pritisak da se uklopi u svet koji ga okružuje.
Na kraju, Laušević je napustio Srbiju i preselio se u New York sa svojom porodicom. Tamo je saznao za Arkanovu smrt, o kojoj je takođe pisao. U knjizi je izrazio svoje saučešće, govoreći o njihovom odnosu i o tome kako se ljudi pamte po ličnim vezama. Laušević je smatrao da, bez obzira na Arkana i njegove postupke, njihovi susreti su bili korektni.
On je takođe istakao da je istorija ta koja nas obavezuje na određene moralne stavove i da ne bi trebalo da se odričemo prijatelja, bez obzira na to kakve presude im bile izrečene. Laušević je kroz svoje reči pokazao duboku refleksiju o prijateljstvu, ljudskim odnosima i o tome kako prošlost oblikuje našu sadašnjost.
Knjiga „Padre, idiote“ predstavlja ne samo ličnu priču Lauševića, već i refleksiju o društvenim i političkim okolnostima u kojima su se nalazili tokom devedesetih godina. U svojoj suštini, to je priča o potrazi za identitetom, slobodom i razumevanjem, kako ličnim, tako i kolektivnim. Laušević nas poziva da razmislimo o važnosti prijateljstva i o tome kako se nositi s teškim trenucima u životu.
