Grasijela Gati Santana, predsednica Mehanizma u Hagu, odbila je zahtev za puštanje na uslovnu slobodu Milana Martića, bivšeg predsednika Republike Srpske Krajine, koji je trenutno u zatvoru u Estoniji. Ovaj zahtev je stigao nakon što je Martić izdržao dve trećine svoje kazne od 35 godina zatvora, koju je dobio 2008. godine zbog ratnih zločina.
U obrazloženju svoje odluke, sudija Santana je istakla da Martić nije pokazao dovoljno znakova rehabilitacije i da težina zločina za koje je osuđen zahteva da kazna bude odslužena do kraja. Takođe, naglasila je da ne postoje uverljivi humanitarni razlozi koji bi opravdali njegovo prevremeno puštanje na slobodu. Martić se predao 2002. godine, ali nevoljno, što je takođe uzeto u obzir prilikom donošenja odluke.
Martić je prebačen u Estoniju 2009. godine, gde su uslovi u zatvoru poznati po svojoj strogosti. Tokom godina, Martić je podnosio nekoliko zahteva za puštanje na slobodu, ali su svi bili odbijeni. Estonske vlasti su u maju 2025. godine informisale sud u Hagu da Martić teoretski ispunjava uslove za puštanje na slobodu, ali sudija Santana je smatrala da njegovi zločini ostaju težak faktor protiv tog puštanja.
Sudija je takođe napomenula da Martić, iako se ponaša mirno i ljubazno u zatvoru, nije pokazao dovoljno rehabilitacije tokom svog boravka. Iako je imao nekoliko manjih prekršaja, njegova disciplina je generalno bila dobra. Tokom zatvora, prisustvovao je bogosluženjima i imao je redovne posete od strane članova porodice. Njegovo ponašanje je ocenjeno kao pozitivno, ali to nije bilo dovoljno da bi se opravdalo njegovo puštanje na slobodu.
Martić se u zatvoru bavi raznim aktivnostima, uključujući timske sportove, a takođe ima pristup zatvorskoj biblioteci sa knjigama na srpskom jeziku. Ipak, postoje i izveštaji da se on sam smatra političkim zatvorenikom i da ne želi da razgovara o svojim zločinima, verujući da je njegova kazna politički motivisana. U jednom medijskom članku iz 2019. godine, Martić je pokušao da opravda svoje akcije tokom rata, nazivajući sebe žrtvom neofašizma, što dodatno ukazuje na njegov nedostatak kritičkog razmišljanja o njegovim postupcima.
Santana je naglasila da ne postoje dokazi o njegovom prihvatanju odgovornosti za zločine, niti bilo kakvi znaci iskrenog kajanja. Takođe je istakla da bi njegovo puštanje na slobodu moglo predstavljati rizik za svedoke koji žive u Srbiji, Hrvatskoj i Sloveniji, posebno s obzirom na to da su neka od tih mesta povezana sa Martićem.
Udruženja iz Hrvatske su se takođe protivila njegovom puštanju, ukazujući na to da bi to moglo negativno uticati na već krhki proces pomirenja u regionu. U svetlu svih ovih faktora, odlučeno je da Martić ostane u zatvoru do izdržavanja cele kazne.
Ova situacija ponovo pokreće važna pitanja o pravdi, rehabilitaciji i pomirenju u postkonfliktnim društvima. Martić je simbol mnogih složenih i bolnih tema koje se i dalje obrađuju u vezi sa ratnim zločinima na Balkanu. Odbijanje njegovog zahteva za puštanjem na slobodu može se smatrati korakom ka očuvanju pravde za žrtve, ali takođe postavlja pitanje o mogućnosti rehabilitacije pojedinaca koji su počinili teške zločine. U svakom slučaju, odluka o njegovom statusu ostaje predmet rasprave i analize u širem kontekstu procesa pomirenja i pravde u regionu.
