Perverznjaci i bolesnici su, prema rečima Milana Kneževića, lidera Demokratske narodne partije (DNP), bili ključni akteri koji su oblikovali političku sudbinu Crne Gore i Srbije tokom devedesetih i dvehiljaditih godina. U razgovoru sa UNA TV, Knežević je izneo teške optužbe na račun svetskih lidera, ističući da su oni odgovorni za gubitak Kosova i da je teško pronaći empatiju prema ličnostima poput Miroslava Lajčaka ili Bila i Hilari Klinton, koje smatra odgovornima za brojne skandale.
Miroslav Lajčak, koji je 31. januara podneo ostavku na funkciju savetnika za nacionalnu bezbednost slovačkog premijera Roberta Fica, našao se u centru pažnje nakon što su objavljene informacije o njegovim porukama sa Džefrijem Epstajnom, osuđenim pedofilom. Prema tim porukama, Lajčak i Epstajn su u više navrata tokom 2018. godine dogovarali posetu Crnoj Gori, gde je domaćin trebao da bude tadašnji predsednik Milo Đukanović. Epstajn je Đukanovića opisao kao „sjajnog lika“.
Đukanović je, međutim, negirao bilo kakvu komunikaciju sa Epstajnom, preporučivši medijima da provere informacije ukoliko ga sretnu. Knežević je komentarisao Đukanovićevu izjavu, poredeći je sa izjavama iz popularne kulture, naglašavajući da je ovakva situacija slična onoj u kojoj se traži provera informacija vezanih za Epstajna.
U novim dokumentima koji su objavljeni, pominje se i bivši ministar spoljnih poslova Crne Gore i ambasador u Vašingtonu Miodrag Vlahović. Knežević smatra da je Lajčak, kao osoba koja je omogućila Đukanoviću da stvori „privatnu državu“ 2006. godine, ključni posrednik u svim „perverzno-orgijaškim kombinacijama“ koje su se mogle odvijati u Crnoj Gori. On je izrazio sumnju da Lajčak nije prenosio Epstajnovo interesovanje za Đukanovića i Crnu Goru.
Knežević je takođe ukazao na to da bi Crna Gora mogla da zabavi svet sa svojim skandalima, naglašavajući da bi, da je Epstajn bio živ, mogao da bude premijer Crne Gore, dok bi Lajčak mogao postati ministar spoljnih poslova. Ove izjave ukazuju na duboku frustraciju sa trenutnom političkom situacijom u zemlji, kao i na osećaj da su visoki politički akteri umešani u sumnjive poslove koji direktno utiču na sudbinu naroda.
Ovaj skandal se odvija u kontekstu šireg problema u Crnoj Gori, gde su seksualne afere i politička korupcija postali učestali. Knežević je jasno stavio do znanja svoj stav prema tim pitanjima, ističući da su najvažniji politički lideri u zemlji povezani sa mračnim poslovima i skandalima koji su potresli društvo.
U svetlu ovih dešavanja, postavlja se pitanje kako će se dalje razvijati politička scena u Crnoj Gori. Hoće li doći do promena u rukovodstvu ili će stari obrasci i dalje dominirati? Knežević i drugi kritičari pozivaju na odgovornost onih koji su na vlasti, tražeći pravdu za sve koji su pogođeni ovim skandalima.
U zaključku, situacija u Crnoj Gori je složena i puna kontroverzi, a optužbe koje su iznete od strane Milana Kneževića ukazuju na duboku krizu poverenja u političke institucije. Kako se događaji budu razvijali, biće zanimljivo pratiti reakcije javnosti i dalji tok istraga, kao i moguće posledice po budućnost Crne Gore. U svakom slučaju, jasno je da se zemlja suočava sa ozbiljnim izazovima koji zahtevaju hitne i odlučne odgovore.
