Tačno pet godina je prošlo od potpisivanja Vašingtonskog sporazuma između Beograda i Prištine, koji se dogodio 4. septembra 2020. godine. Ovaj sporazum, koji je sadržao 16 stavki, bio je predstavljen kao pokušaj normalizacije ekonomskih odnosa između dve strane. Mnogi analitičari su ga više smatrali ekonomskim nego političkim dokumentom, a neka od njegovih odredbi bile su ograničene na godinu dana. Uspon i opadanje Donalda Trampa kao predsednika SAD-a takođe su značajno uticali na sudbinu ovog sporazuma, jer je njegovim odlaskom sa vlasti sporazum izgubio na važnosti i praktično prestao da funkcioniše.
U trenutku potpisivanja, sporazum je, prema rečima mnogih stručnjaka, trebao da doprinese stabilnosti u regionu Balkana i da omogući ekonomsku saradnju koja bi mogla doneti koristi obema stranama. Ipak, pet godina kasnije, situacija na terenu ukazuje na to da je sporazum ostao mrtvo slovo na papiru. Mnoge stavke koje su trebale da budu realizovane nisu ostvarene, a odnosi između Beograda i Prištine ostali su napeti.
Stručnjaci se danas pitaju da li je Vašingtonski sporazum mogao da reši dugogodišnji sukob između Beograda i Prištine. Mnogi smatraju da su temeljne razlike između strana prevelike da bi se mogle prevazići samo ekonomskim sporazumima. Ipak, postavlja se pitanje da li bi bilo koji budući sporazum mogao da bude zasnovan na principima Vašingtonskog sporazuma, ili je potrebna nova strategija koja bi obuhvatila šire političke i društvene aspekte.
U emisiji „Blic uživo“ na Blic TV, o ovoj temi razgovarali su Milovan Drecun, predsednik Skupštinskog odbora za odbranu i unutrašnje poslove, i politikolog Ognjen Gogić. Oni su razgovarali o trenutnom stanju na Kosovu i Metohiji, kao i o mogućim rešenjima koja bi mogla da donesu mir i stabilnost u regionu. Drecun je istakao da je važno analizirati sve aspekte sporazuma kako bi se razumele njegove slabosti i potencijali za buduće dogovore.
Jedna od ključnih tačaka rasprave je bila pitanje da li je Tramp, kao tadašnji predsednik, zaista uspeo da spreči rat između Beograda i Prištine, kako se često isticalo u medijima. Drecun i Gogić su saglasni da je situacija na terenu mnogo komplikovanija i da se ne može jednostavno smatrati da je jedan sporazum mogao da reši višedecenijske sukobe. Oni su naglasili da je neophodno uključiti sve relevantne aktere u proces dijaloga, kako bi se postigao održiv mir.
Osim toga, eksperti se slažu da bi budući sporazumi trebali da obuhvate ne samo ekonomske aspekte, već i pitanja ljudskih prava, povratka izbeglica, kao i rešavanje imovinskih prava. Ove teme su često zanemarene u prethodnim pregovorima, a njihovo rešavanje moglo bi da doprinese stabilizaciji odnosa između Beograda i Prištine.
U ovom trenutku, čini se da su mogućnosti za nov pristup dijalogu između Beograda i Prištine ograničene. Međunarodna zajednica, uključujući EU i SAD, moraće da preispita svoje strategije i pronađe načine da podstakne obe strane na konstruktivan dijalog. U suprotnom, može se desiti da prošlost ostane teret koji će obeležiti buduće generacije.
Pet godina nakon potpisivanja Vašingtonskog sporazuma, jasno je da je potrebno više od ekonomske normalizacije da bi se postigao trajni mir na Balkanu. U tom smislu, budući pregovori moraju biti sveobuhvatniji i fokusirati se na suštinske probleme koji su uzrokovali sukobe u regionu. Samo na taj način može se stvoriti osnova za stabilnu i prosperitetnu budućnost.
