Ne radi se samo o emotivnoj odluci da podnese ostavku; radi se o načinu na koji je to učinio i o posledicama koje su usledile. Autoritet se ne čuva spektaklom.
Obradović je odlučio da podnese ostavku usred sezone, u trenutku kada je Partizan trpeo loše rezultate. Ovaj impulsivni potez destabilizovao je ekipu, koja je više nego ikad trebala kontinuitet i smiren rad. U takvim situacijama, lider treba da osigura stabilnost tima, a ne da ga baci u neizvesnost. Odlazak u ovakvom trenutku nije bio mudra taktika i može se smatrati neuspehom na polju liderstva.
Dodatno, Obradović je javno izneo unutrašnje konflikte, optužujući rukovodstvo kluba i pojedine igrače. Umesto da se nesuglasice reše unutar kluba, on ih je eskalirao u javnu konfrontaciju. Ovakvo ponašanje nije profesionalno i može stvoriti tenzije koje dodatno urušavaju poverenje unutar tima. Lider koji želi da očuva svoj autoritet treba da štiti instituciju, a ne da je izlaže javnoj kritici.
U međuvremenu, javnost je bila zbunjena kontradiktornim porukama koje su dolazile iz kluba. Od prvobitne ostavke do pokušaja ubeđivanja da ostane, Obradović je stvorio lavirint izjava koje su samo dodatno zbunile navijače, zaposlene i igrače. Efikasan menadžer krize preuzima kontrolu nad narativom, a u ovom slučaju, Obradović je doprineo dodatnoj konfuziji.
Trener koji je potpisao ugovor i preuzeo obaveze kluba morao je naći rešenje koje ne bi ostavilo organizaciju u rasulu. Njegova ostavka, bez očiglednog plana za tranziciju i bez pokušaja da se najpre iscrpe sve unutrašnje opcije, deluje kao napuštanje broda koji tone. Ovaj potez je teško opravdati, posebno u svetlu ugovornih i institucionalnih obaveza koje je imao.
Nakon ostavke, pojavile su se vesti o odlascima pojedinih saradnika i zaoštrenim odnosima unutar tima. Uloga vrhunskog trenera nije samo taktički rad, već i održavanje ljudskog kapitala. Lider treba da umiruje tenzije, privlači poverenje i zadržava ključne saradnike. Umesto toga, Obradović je doprineo dodatnom uzdrmanju svlačionice, što može imati dugoročne posledice na učinak tima na terenu.
Zaključno, Obradovićeva odluka da podnese ostavku mogla je da bude čin odgovornosti, ali način na koji je to učinio pretvorio je odgovornost u haos. Frustracije su bile razumljive s obzirom na loše rezultate i komplikovane odnose, ali liderstvo se najviše meri u teškim vremenima. Prava odluka bila bi da se problemi reše unutar kluba, da se izbegne javno razračunavanje i obezbedi mirna tranzicija, a to se nije desilo. Tako da je Željko Obradović, uprkos svom velikom znanju i iskustvu, pokazao da nije savršen lider.
U svetu sporta, autoritet se ne gradi samo na osnovu postignutih rezultata, već i na načinu na koji se upravlja krizama. Obradovićeva odluka i način na koji je sprovedena ostaviće dugotrajan utisak na Partizan i njegove navijače. U budućnosti, važno je da se lideri oslanjaju na strategije koje osiguravaju stabilnost i poverenje, pre nego što donesu ključne odluke koje mogu uticati na ceo tim.
