Ana Atanasković, srpska spisateljica, nedavno je izjavila da je njen cilj pisanjem romana „Prestonice“ da čitaocima prenese svoju ljubav prema Srbiji i naglasi važnost ljubavi prema domovini. Ona smatra da nema drugog izbora nego voleti svoju zemlju, a kroz svoje delo želi da istakne bogatu istoriju srpskih prestonica, uključujući one o kojima se manje govori, poput Sremskih Karlovaca, koji su bili prestonica Srpske vojvodine.
Atanasković, poznata po romanima „Moja ljubav Nikola Tesla“ i „Zmajeva žena“, ističe da istorija ne bi trebala da se posmatra kao prošlost, već kao večita sadašnjost. Ona veruje da dela ljudi iz prošlosti i dalje utiču na naš svakodnevni život i da razumevanje prošlosti može pomoći u preživljavanju sadašnjosti.
Nova knjiga autorke je emocionalno putovanje kroz deset srpskih prestonica, uključujući Beograd, Kruševac, Smederevo, Sremske Karlovce, Kragujevac, Debrc i Niš. Najveći izazov za nju bio je Prizren, grad u kojem nije bila, ali ga oseća kao deo svog nasleđa. „Svaki grad koji je bitan čeka da dođemo da ga obiđemo“, rekla je Atanasković.
Ona piše poetičnu prozu, izbegavajući suvoparnost, i naglašava da voli da unosi ukrase u svoja dela, ali ne previše. Na pitanje o svom rodnom gradu Kruševcu, Atanasković je istakla da je Spomenik Kosovskim junacima jedan od najlepših spomenika na svetu. Ovaj spomenik predstavlja epskog junaka Boška Jugovića, koji, iako klonuo, nosi simbol otpora i snage.
Kragujevac je takođe bio izazov za Atanasković, koja je o njemu učila o stradanju tokom Drugog svetskog rata. Ona je završila roman smešten u Kragujevcu, fokusirajući se na njegovu istoriju i stradanja stanovništva, naglašavajući snagu i otpornost ljudi koji su preživeli te traume. „Poenta cele knjige je život uprkos svemu, nastavak života“, naglašava autorka.
U istraživanju svog porodičnog stabla, otkrila je da su njeni preci došli sa prostora Raške tokom seobe sa patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem. U knjizi opisuje i Ras, gde se odvija preobraženje Stefana Nemanje, ključnog momenta za istoriju Srbije.
Atanasković smatra da su reči moćne, ali da pisci koji koriste samo um često pišu iz samoljublja, dok bi pisanje trebalo da bude komunikacija sa čitaocem. Ona ističe da emocije igraju ključnu ulogu u njenom pisanju, jer je važno da svaka misao prođe kroz nju pre nego što se prenese na papir.
Jedna od najznačajnijih ličnosti koje je opisivala je despot Stefan Lazarević, kojeg je karakterisala kao osobu sa složenim unutrašnjim sukobima. On je bio fokusiran na državnost, ali je takođe bio i umetnik, pišući prelepe pesme na srpskom jeziku. Atanasković naglašava njegovu sposobnost da spoji surovost i umetnost, ističući pesmu „Slovo ljubve“ kao jedan od najlepših izraza srpske književnosti.
Za Atanasković, Beograd predstavlja mesto gde je ostvarila svoje snove i gde je pronašla mnogo mogućnosti. Oseća duboku povezanost sa gradom, što se može videti u njenim radovima. U svojoj srednjoškolskoj sastavnoj vežbi napisala je da želi doći u Beograd da postane pisac, i sada, osvrćući se na svoj put, smatra da su mogućnosti koje je pronašla u Beogradu neprocenjive.
Ana Atanasković kroz svoje pisanje ne samo da istražuje istoriju Srbije, već i prenosi emocije i poruke snage, otpornosti i ljubavi prema domovini. Njena dela su poziv na razumevanje prošlosti i slaviti bogatstvo srpske kulture i identiteta.
