U poslednje vreme, srpska javnost je uzburkana vestima o krivičnoj prijavi koja je podneta protiv bivših funkcionera preduzeća „Infrastruktura železnice Srbije“ AD Beograd, Nebojše Bojovića i Milutina Miloševića. Ova prijava je rezultat tragedije koja se desila 1. novembra 2024. godine, kada je na železničkoj stanici u Novom Sadu došlo do rušenja nadstrešnice, što je rezultiralo smrću 16 ljudi.
Prema informacijama do kojih su došle „Novosti“, obojica prijavljenih nisu ispitani ni kao svedoci u krivičnom postupku koji se vodi pred Višim javnim tužilaštvom u Novom Sadu. U dokumentaciji priloženoj uz prijavu, jasno se navodi da su Bojović, koji je bio predsednik skupštine „Infrastrukture železnice Srbije“, i Milošević, izvršni direktor, garantovali bezbednost putnika na svim stanicama, uključujući i onu u Novom Sadu.
Krivična prijava ističe da su obojica funkcionera prekršila zakonske propise i tehnička pravila, čime su doveli u opasnost živote ljudi. Iako su bili svesni mogućih posledica svog nepostupanja, nastavili su da donose odluke koje su omogućile korišćenje stanične zgrade u Novom Sadu, uprkos radovima na rekonstrukciji. Bojović je bio zadužen za upravljanje preduzećem i potpisivao je odluke o usklađenosti poslovanja, dok je Milošević, kao izvršni direktor, bio odgovoran za javnu železničku infrastrukturu.
U prijavi se navodi da je Bojović potpisao odluke koje su omogućile korišćenje stanične zgrade, uprkos činjenici da su postojali radovi na rekonstrukciji. Ove odluke su, prema navodima, potvrđivale da je bio upoznat sa svim aspektima projekta modernizacije železnice, ali su u praksi dovele do tragedije. Milošević se tereti za puštanje u rad železničkog saobraćaja na pruzi Beograd Centar – Novi Sad iako su se radovi na rekonstrukciji stanične zgrade još uvek izvodili.
Nakon tragedije, informacije su procurile o tome da su Bojović i Milošević nedavno viđeni zajedno sa Mladenom Nenadićem, glavnim javnim tužiocem za organizovani kriminal, što je izazvalo dodatnu zabrinutost javnosti. Ovaj susret postavlja pitanje o zakonitosti postupaka tužilaštva, s obzirom na to da su Bojović i Milošević izostavljeni iz istraga i kao svedoci i kao okrivljeni.
Pored toga, krivična prijava se fokusira i na Miloševićevo neizdavanje naloga za redovne i vanredne preglede objekata stanične zgrade, što je dovelo do propuštanja utvrđivanja korozije na konstrukciji. Ova nepažnja rezultirala je fatalnim posledicama kada je došlo do rušenja nadstrešnice, što je dovelo do smrti i povreda više osoba.
Ova situacija otvara niz pitanja o odgovornosti i transparentnosti u radu državnih institucija i preduzeća. Zabrinjavajuće je da su visoki funkcioneri, koji bi trebali snositi odgovornost za bezbednost putnika, izbegli ispitivanje i odgovornost nakon ovako ozbiljnog incidenta. Javnost se pita kako je moguće da se ovakvi slučajevi ne istražuju temeljno i da odgovorni ostaju van domašaja pravde.
U svetlu ovih događaja, važno je da se osigura da se slične tragedije ne ponove, a to zahteva strožu kontrolu i odgovornost onih koji upravljaju javnom infrastrukturom. Svi akteri, uključujući tužilaštvo, moraju raditi na održavanju javnog poverenja i pravde, a ne na izbegavanju odgovornosti. Kako se istraga bude odvijala, javnost će očekivati transparentne informacije i odgovore na svoja pitanja.
