Dok američke vojne snage raspoređene širom Bliskog istoka čekaju eventualno naređenje iz Pentagona, u Vašingtonu se vodi intenzivna diplomatska računica. Predsednik Donald Tramp razmatra vojnu izvodljivost udara na Iran, kao i političku cenu koju bi takva operacija mogla imati u regionu. Od poslednjeg direktnog susreta između Sjedinjenih Američkih Država i Irana leta 2025. godine, mnogo toga se promenilo. Američki saveznici u regionu jasno su stavili do znanja da njihova teritorija neće biti korišćena za nove ofanzive protiv Teherana.
Prema informacijama evropskih medija i američkog nedeljnika Newsweek, nekoliko država domaćina američkih vojnih baza izjavilo je da neće dozvoliti korišćenje svojih objekata za napade na Iran. Jordan je među prvima precizirao svoj stav, naglašavajući da, iako postoji sporazum o odbrani sa SAD, ne želi da se njegova zemlja koristi kao odskočna daska za napade na Iran. Isto tako, Saudijska Arabija, pod vođstvom prestolonaslednika Mohameda bin Salmana, izjavila je da neće dozvoliti korišćenje svog vazdušnog prostora za vojne operacije protiv Irana.
Slične poruke dolaze i iz drugih zalivskih država, uključujući Katar, Kuvajt i Bahrein. Ove izjave ukazuju na to da bi bilo kakav eventualni napad morao uzeti u obzir ne samo vojnu izvodljivost, već i ozbiljne diplomatske posledice po odnose Vašingtona sa tim državama. U tom kontekstu, američka vojska je rasporedila značajne vojne snage na Bliskom istoku, što uključuje i dve udarne grupe nosača aviona.
U međuvremenu, portal Politiko izveštava da se u hodnicima Bele kuće razmatra scenariji u kojem bi Izrael prvi napao Iran. Takav potez bi mogao otvoriti politički okvir za šire američko vojno učešće. Prema nekim izvorima, Trampovi savetnici smatraju da bi izraelski napad mogao izazvati iransku odmazdu, što bi onda poslužilo kao argument za otvorenu američku intervenciju. Ova strategija se oslanja na javno mnjenje u SAD, koje pokazuje podršku promeni režima u Iranu, ali bez želje za američkim žrtvama.
Izrael, predvođen premijerom Benjaminom Netanjahujem, vrši pritisak na SAD da trajno eliminišu iranski nuklearni program i infrastrukturu balističkih raketa. Pentagon, međutim, upozorava na moguće posledice ovakvih akcija, ističući da bi Teheran mogao iskoristiti svoj raspoloživi arsenal u slučaju potpunog vojnog sukoba. Američke baze u regionu nisu pod zaštitom izraelskog sistema „Gvozdena kupola“, što predstavlja dodatni rizik.
Osim vojne strategije, američki pregovarački tim, predvođen specijalnim izaslanikom Stivom Vitkofom i Džaredom Kušnerom, priprema se za razgovore sa iranskom stranom u Ženevi. Postoje podaci da Teheran pokušava obnoviti svoj nuklearni program, što bi moglo poslužiti kao osnova za hitnu američku intervenciju.
Diplomatska ravnoteža na Bliskom istoku je na ivici. Saveznici Sjedinjenih Američkih Država ne pokazuju spremnost da bezrezervno podrže novu vojnu eskalaciju. Ovo znači da bi svaka odluka o napadu morala uzeti u obzir potencijalno preoblikovanje odnosa sa ključnim partnerima. U trenutku kada je vojno opkoljavanje Irana već intenzivirano, pitanje više nije samo da li će doći do udara, već pod kojim političkim i regionalnim uslovima će on biti izveden.
Sve u svemu, situacija na Bliskom istoku je kompleksna, a odluke koje donose vodeći akteri mogu imati dalekosežne posledice. Ova dinamika ne uključuje samo vojnu moć, već i pažljivo balansiranje diplomatskih odnosa, što će biti ključno za buduće delovanje Sjedinjenih Američkih Država u regionu. Dok se vojne snage pripremaju, diplomatski napori će biti od suštinskog značaja za sprečavanje sukoba i očuvanje stabilnosti.
