Delo „Bela figura“ francuske autorke Jasmine Reze, poznate po svom hit komadu „Bog masakra“, donosi novu dimenziju u pozorišne diskurse o buržoaziji. U ovom komadu, koji nosi naziv po izrazu koji simbolizuje katoličku pristojnost u italijanskoj kulturi, očekivanja su usmerena prema višem nivou dramske napetosti i uočljivijim temama, no Reza se odlučuje za suptilniji pristup, istražujući svakodnevne intrige i neuroze likova.
U središtu radnje je Boris, kojeg igra Uroš Jakovljević, mladić koji se već četiri godine upušta u vanbračnu vezu sa neobičnom farmaceutkinjom Andreom, koju tumači Milica Trifunović. Njihova romantična večera van grada prerasta u nesreću kada Boris nenamerno udari svekrvu svoje žene, Fransoaz, koja se u tom trenutku nalazi sa svojim partnerom Erikom, kojeg igra Vahid Džanković. Ovaj incident postavlja ton za dalji razvoj priče, gde se isprepliću lične tragedije i komične situacije.
Reza majstorski oslikava unutrašnje konflikte likova kroz njihove međusobne odnose i društvene norme. Andrea, kao suprotnost Borisovoj supruzi Ivoni, odbacuje lažne maske i pokazuje svoje pravo lice, dok Ivona ostaje zarobljena u konvencijama koje je drže na okupu s društvom. Fransoaz, kao lik preopterećen emocionalnim teretom, predstavlja kompleksnost odnosa majke i sina, dok Erik, koji pokušava da se uklopi u „dobre manire“, postaje talac ovih porodičnih dinamika.
Jedna od najupečatljivijih scena u komadu je trenutak kada Fransoaz, usred kreketanja žaba, priznaje strah od zvukova prirode, što simbolizuje duboku i univerzalnu ljudsku nemoć pred elementarnim silama života. Ova metafora otvara vrata razmišljanjima o tome koliko je savremeni čovek udaljen od prirode i koliko su njegovi problemi često banalni u odnosu na stvarne životne izazove.
Ispostavlja se da u „Beloj figuri“ nema pravog dramatičnog zapleta, niti katarzičnog trenutka koji bi likovima doneo olakšanje. Umesto toga, priča se oslanja na glumačke bravure i duhovite dijaloge koji prikazuju banalnost svakodnevnog života. Uroš Jakovljević uspeva da dočara Borisovu nesigurnost, dok Jovana Gavrilović donosi dinamičnost i humor, dok Vahid Džanković dodaje novu boju celokupnoj glumačkoj postavi.
Režija Đurđe Tešić je konvencionalna, ali efektna, sa naglaskom na grotesku društvene igre pristojnosti. Scenografija Vesne Popović, koja koristi pokretne paravane, omogućava likovima da se kreću kao na filmskom setu, čime se dodatno pojačava osećaj dinamike i kretanja u prostoru. Kostimi Zore Mojsilović uspešno odražavaju društvenu klasu kojoj likovi pripadaju, što doprinosi simbolici naslova komada i samom poimanju ličnih identiteta.
Kroz likove i njihove međusobne interakcije, Reza istražuje složenost ljudskih odnosa i borbu za identitet u savremenom društvu. „Bela figura“ nije samo priča o prevari i neurozama, već i dublja analiza društvenih normi koje oblikuju naše živote. Kao takva, ona uspeva da bude relevantna i univerzalna, pozivajući publiku da se preispita o vlastitim vrednostima i očekivanjima.
U celini, „Bela figura“ ostavlja snažan utisak, istovremeno zabavljajući i provocirajući na razmišljanje. Delo se oslanja na glumačke performanse i duhovite dijaloge, ali iza njega stoji dublja poruka o ljudskoj prirodi i njenim nesigurnostima. Reza je još jednom potvrdila svoj status značajne savremene autorke, koja na suptilan način uspeva da prikaže složenost ljudskih odnosa i izazove savremenog života.
