Branko Tunić, hrvatski državljanin i bivši pripadnik hrvatskih oružanih snaga, ponovo je osuđen na osam godina zatvora zbog ratnog zločina nad ratnim zarobljenicima iz JNA u zagrebačkom logoru „Rakitje“. Ova presuda izrečena je u Sudu za ratne zločine u Beogradu, a Tunić je bio odsutan tokom suđenja jer nije dostupan srpskim pravosudnim organima. On je optužen za prebijanje i mučenje 16 zarobljenih vojnika, ali nije osuđen za ubistvo Marka Utržana, što je izazvalo brojne polemike.
Prema rečima predsedavajuće sudije Snežane Nikolić Garotić, sudsko veće se nije bavilo delom optužbe za ubistvo Utržana jer je Tuniću već suđeno u Hrvatskoj. Naime, sud u Hrvatskoj ga je oslobodio zbog navodne samoodbrane, a kako je naglašeno, princip „ne bis in idem“ sprečava dvostruko suđenje za isto krivično delo. U ovom slučaju, ubistvo Marka Utržana desilo se 30. septembra 1991. godine, kada je tokom prebijanja u podrumu zgrade Tunić ispalio hitac u Utržanovu glavu. Iako su svedoci ukazali na njegovu krivicu, sud je odlučio da se ne bavi tim pitanjem.
Tužilaštvo je pokušalo da argumentuje da se Tuniću može ponovo suditi prema članu Evropske konvencije, koji omogućava suđenje u drugoj državi, ali sudija je istakla da to ne znači automatski suđenje. Hrvatska nije potpisnica Konvencije o priznanju međunarodnih presuda, a sud u Beogradu je odlučio da poštuje presude iz Hrvatske iz razloga zaštite ljudskih prava i odnosa među državama. Kao rezultat toga, sud je Tunića osudio samo za prebijanje, dok su radnje vezane za ubistvo izostavljene.
U presudi je navedeno da su vojnici JNA bili opkoljeni od strane hrvatskih snaga i da su se predali u nadi da će se vratiti kući, jer su postojali dogovori između strana. Međutim, oni su odvedeni u logor „Rakitje“, gde su im oduzeta lična dokumenta i skinute uniforme. Svedoci su opisali kako su maltretirani, tučeni i vređani, a Tunić je bio nazvan „Šiptar“ zbog svog naglaska. Njegovo nasilje je ostavilo posledice na zarobljenicima, od kojih su neki morali da se leče zbog telesnih povreda i psihičkih trauma.
Advokat Dušan Bratić, koji zastupa većinu oštećenih i porodicu Utržan, izneo je stav da je presuda rezultat političkog proračuna. On smatra da bi osuđujuća presuda za ubistvo Utržana značila presudu presude suda Republike Hrvatske, koji je Tunića oslobodio 1996. godine. Bratić ukazuje na to da je u trenutnim političkim okolnostima, gde Hrvatska ima prevlast nad Srbijom u međunarodnim odnosima, sudska odluka postala komplikovana.
Ovaj slučaj predstavlja još jedan u nizu kontroverznih presuda vezanih za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, a istovremeno ukazuje na složene odnose između Srbije i Hrvatske. Iako je Tunić osuđen za prebijanje, njegovo neosuđivanje za ubistvo Utržana ostavlja otvorena pitanja o pravdi i odgovornosti za ratne zločine. Mnogi smatraju da je pravosudni sistem u regionu nedovoljno efikasan u suočavanju s ovakvim slučajevima, što dodatno komplikuje proces pomirenja i izgradnje poverenja među narodima.
Očekuje se da će se ovaj slučaj nastaviti pratiti, s obzirom na to da je Tunić još uvek nedostupan pravosudnim organima Srbije, a pitanje odgovornosti za ratne zločine ostaje ključno u razgovorima o budućnosti odnosa između Srbije i Hrvatske. Ovaj slučaj nije samo pravno pitanje, već i pitanje moralne odgovornosti i kolektivnog pamćenja naroda u regionu, koji se suočavaju s nasleđem rata i potrebu za pravdom.
