Dva sata trajao je razgovor predstavnika porodica žrtava dva masakra na Cetinju, koji su se dogodili 12. avgusta 2022. i 2025. godine, sa predsednikom Vlade Crne Gore, Milojkom Spajićem. Nažalost, konačni dogovor nije postignut, što znači da se blokade magistrale prema Podgorici, koje su započele još u februaru, nastavljaju. Porodice žrtava traže odgovornost čelnika bezbednosnog sektora, smatrajući da su njihove greške doprinele tragičnim događajima.
Vesna Pejović, koja je izgubila unuke Marka i Mašana, kao i ćerku Natašu, izrazila je nadu u pravdu nakon sastanka. Njena izjava ukazuje na to da su razgovori vođeni sa empatijom, a ne samo kao politički čin. „Razgovarali smo na prvom mestu sa čovekom, pa tek onda sa premijerom,“ izjavila je, naglašavajući važnost ljudskog pristupa u ovim teškim trenucima. Cetinjani su bili iznenađeni kada im je premijer saopštio da nije bio upoznat sa nekim detaljima oba masovna ubistva.
Na Cetinju je 12. avgusta obeležena treća godišnjica prvog masakra, kada je Vuk Borilović iz lovačke puške ubio deset osoba, uključujući dvoje dece, a ranio šest. Borilović je ubijen 45 minuta nakon zločina koji je počinio, što je dodatno produbilo osećaj nesigurnosti među građanima.
Godinu dana nakon prvog masovnog ubistva, podneta je inicijativa za donošenje „Markovog i Mašanovog zakona“, koji predviđa detaljne psihološke procene i automatsko oduzimanje oružja od osoba sklonih nasilju. Ovaj zakon je nazvan po braći Martinović, koja su izgubila život u prvom napadu. Inicijativu je pokrenula Maja Popović, sestra jednog od ubijenih dečaka, s namerom da se spreče slični incidenti u budućnosti.
Nažalost, dve i po godine kasnije, u januaru 2025. godine, Aleksandar Martinović je u istom gradu ubio 13 osoba, među kojima dvoje dece. Ovaj incident se dogodio kada je, koristeći pištolj u nelegalnom posedu, pola sata na pet lokacija u gradu sejao smrt. Policija ga je pronašla gotovo šest sati nakon zločina, kada je on počinio samoubistvo. Ovi događaji su dodatno osvetlili problem bezbednosti u Crnoj Gori, posebno u kontekstu broja policajaca koji su bili na terenu u vreme oba masakra.
Za vreme prvog masakra, Cetinje je imalo „pokrivenost“ od samo 12 policajaca, dok je u drugom slučaju taj broj bio još manji — samo devet. Ova statistika izaziva zabrinutost među građanima, koji se pitaju kako je moguće da su ovakvi incidenti mogli da se dogode u gradu sa tako malo policijskih snaga. Porodice žrtava smatraju da je nedovoljna bezbednost doprinela tragičnim ishodima.
U društvu je prisutna i sumnja u sposobnost vlasti da odgovore na ovakve izazove. Mnogi se pitaju da li je sistem zaštite građana adekvatan i da li se dovoljno ulaže u prevenciju nasilja. Porodice žrtava nastavljaju da traže odgovornost i pravdu, ali i promene u zakonodavstvu kako bi se sprečili slični incidenti u budućnosti. Njihova borba je simbol otpora prema nasilju i nepravdi koja je pogodila njihove živote.
Novi sastanak sa predstavnicima porodica žrtava zakazan je za 15 dana, a očekivanja su velika. Porodice se nadaju da će vlasti konačno prepoznati ozbiljnost situacije i preduzeti konkretne korake ka unapređenju bezbednosti i pravde. U međuvremenu, blokade magistrale ostaju kao podsećanje na bol i gubitak koji su pretrpeli, kao i na potrebu za ozbiljnim i trajnim rešenjima.
