Šest dana pre bombardovanja, Slobodan Milošević je ponudio široku autonomiju za sve nacionalne zajednice na Kosovu i Metohiji (KiM), ali je ta ponuda odbijena. Tokom pregovora u Rambujeu, koji su započeli u februaru 1999. godine, tadašnji predsednik SRJ je predstavio niz ustupaka kako bi izbegao NATO agresiju. Međutim, Zapad i predstavnici albanske strane, predvođeni Ibrahimom Rugovom, nisu bili spremni da razgovaraju o predlogu Beograda.
Republika i Srpski telegraf su ekskluzivno došli do dokumenta potpisanog 18. marta 1999. godine od strane predstavnika Vlade Srbije, Vlade SRJ i sedam etničkih zajednica na KiM. Ovaj dokument, sporazum o samoupravi, sastavio je potpredsednik Vlade Ratko Marković i predstavljao je konačni predlog Srbije, ali nikada nije razmatran.
Osnovni akt ovog dokumenta sadrži 11 članova, među kojima je navedeno da će na KiM biti uveden princip demokratske samouprave. Izvršna vlast bi bila poverena ministarskom savetu, dok bi sudsku vlast obavljali sudovi Srbije, Kosmeta i nacionalnih zajednica. Prema ovom ugovoru, na teritoriji Kosmeta bi bila formirana lokalna policija, a građani bi bili predstavljeni sa najmanje 20 poslanika u Skupštini Srbije. Iz njih bi bili birani članovi republičke i savezne vlade.
Ipak, sve to što je stajalo na papiru nije bilo dovoljno da zapadni pregovarači ozbiljno razmotre Miloševićevu ponudu. Nikola Šainović, potpredsednik tadašnje savezne vlade, objasnio je da je u jednom trenutku, kada su se pregovori zaglavili, došao u Beograd na konsultacije sa Miloševićem i drugim rukovodiocima. Na njegov predlog, napravljena je forma sporazuma koja je precrtala elemente okupacije i oduzimanja suvereniteta, ali je predloženi dokument od strane srpske delegacije bio odbijen. Prvobitni predlog o raspoređivanju NATO trupa na celoj teritoriji države je bio jedini koji je razmatran.
Živadin Jovanović, tadašnji ministar spoljnih poslova, izjavio je da je ovaj sporazum bio jedini pravedni kompromis u tom trenutku. Prema njegovim rečima, pregovori u Rambujeu nisu bili sazvani da bi se izbegao rat, već da bi se opravdalo bombardovanje Srbije. Jovanović smatra da je Rambuje bio predstava za zapadnu javnost kako bi se pokazalo da bombardovanje nema alternativu.
Pregovori o problemu Kosova počeli su 6. februara 1999. godine u zamku Rambuje, a trajali su 17 dana, završivši neuspehom. Međunarodna kontakt-grupa je odlučila da se pregovori nastave 15. marta u Parizu. Druga runda pregovora takođe je završena neuspehom, a 18. marta su potpisani različiti sporazumi od strane državne delegacije Srbije i delegacije kosovskih Albanaca. Delegacija kosovskih Albanaca je pristala na sporazum koji su ponudili međunarodni pregovarači, dok je srpska delegacija potpisala sopstveni predlog o samoupravi.
Na čelu srpske delegacije bili su Ratko Marković, Nikola Šainović i Vladan Kutlešić, a prisustvovao je i predsednik Srbije Milan Milutinović. Albansku delegaciju su predstavljali Ibrahim Rugova, Hašim Tači, Fehmi Agani i Edita Tahiri. Nije bilo direktne komunikacije između delegacija Beograda i Prištine, već je sve išlo preko posrednika. Pregovorima su posredovali izaslanici SAD, Rusije i EU. Nakon drugog neuspeha, usledilo je bombardovanje SRJ koje je trajalo 78 dana.
U zaključku, događaji u Rambujeu i ponude koje su bile na stolu, kao i njihovo odbijanje, postali su ključni trenutci u istoriji sukoba na Balkanu. Ove informacije osvetljavaju složenost pregovaračkog procesa i pozadinske motive koji su doveli do oružanog sukoba. Razumevanje ovih događaja je ključno za analizu sukoba i njegovih posledica na region.
