U Posebnom odeljenju za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, nastavljeno je suđenje četvorici oficira Hrvatskog ratnog vazduhoplovstva optuženim za ratne zločine počinjene tokom vojne operacije „Oluja“ u avgustu 1995. godine. U ovoj fazi suđenja, svedočili su roditelji dece koja su poginula kada je pogodjena kolona izbeglica na Petrovačkoj cesti.
Optužnicom su obuhvaćeni Vladimir Mikac (67) iz Ptuja, Zdenko Radulj (69) iz Osijeka, Željko Jelenić (69) iz Pule i Danijel Borović (64) iz Varaždina, koji se nalaze izvan domašaja pravosudnih organa Srbije, te im se sudi u odsustvu. Tokom suđenja, ispitani su svedoci, među kojima su oštećeni Spase Rajić i Jovanka Vuković, čija su deca, kao i suprug Jovanke Vuković, poginuli 7. avgusta 1995. godine prilikom napada na izbegličku kolonu.
Rajić je ispričao da je bio u koloni sa svojom suprugom, dok su njihova deca Nevenka (11) i Žarko Rajić (9) bila u kamionu koji je vozio njegov kolega Krstan Vuković. U trenutku eksplozije, Rajić je bio udaljen nekoliko kilometara od mesta napada. Nakon što je čuo za žrtve, otišao je do kamiona u kojem su poginula njegova deca, kao i Vukovićeva deca. Rajić je emotivno govorio o gubitku, ističući da mu je izuzetno teško da se suoči sa tim sećanjima.
Jovanka Vuković je, s druge strane, bila u Banjaluci kada je saznala da su joj poginuli suprug i sin. Na vestima je videla izveštaj o napadu, a vest o gubitku je saznala u bolnici, nakon čega se onesvestila. Vuković je ispričala da je kasnije čula da je njen suprugov kolega Milan Vekić pokušavao da spasi decu iz zapaljenog kamiona. Oboje svedoka su se suočili sa traumom gubitka, a Rajić je napomenuo da su posmrtne ostatke svoje dece primili u kesama, sumnjajući da su ostaci koje su sahranili zapravo njihova deca, što je dodatno produbilo njihovu bol.
Suđenje se nastavlja 15. septembra, a optuženima se stavlja na teret izvršenje ratnih zločina protiv civilnog stanovništva u saizvršilaštvu. Optužnica navodi da su oni naredili avionske napade na civile, što je rezultiralo smrću i ranjavanjem više civila srpske nacionalnosti, kao i masovnim bežanjem stanovništva prema Srbiji. Ovaj zločin je doveo do promene etničkog sastava Hrvatske, jer su ljudi napustili svoja mesta prebivališta.
Prema podacima iz optužnice, Mikac je naredio Jeleniću napad na izbegličku kolonu koja se kretala kroz područje bez oružanih sukoba, dok je Radulj izdao naređenje Boroviću za napad na drugu izbegličku kolonu. Jelenić je, postupajući po naređenju, naredio NN pilotu da izvede napad na izbegličku kolonu 7. avgusta 1995. godine. Tokom ovog napada, pilot je preleteo izbegličku kolonu i, iako je znao da se ne radi o legitimnom vojnom cilju, izvršio je raketni udar po civilima, pri čemu su poginuli i ranjeni brojni civili.
U ovom napadu, identifikovano je 13 poginulih, među kojima su bila čak četiri dece, a 24 osobe su povređene. Napad na Petrovačkoj cesti ostavio je dubok trag na preživele, a svedočanstva roditelja pokazuju koliko su ovi događaji traumatični i koliko su uticali na njihove živote.
Svedočenja su bila emotivna i bolna, a svedoci su izrazili želju da se istina o događajima iz 1995. godine konačno razjasni i da se pravda zadovolji, posebno u svetlu gubitka njihove dece. Ova suđenja su važna ne samo zbog pravde za žrtve, već i zbog suočavanja sa prošlošću, koje je od suštinskog značaja za pomirenje i izgradnju budućnosti.
