Na svetu danas živi više od 600 miliona mačaka, ali manje od deset odsto njih pripada nekoj priznatoj rasi. Ovo otvara zanimljivo pitanje: da li su rasne mačke isključivo rezultat ljudskog uzgoja ili su se neke od njih razvijale same, pod uticajem prirode i okruženja? Odgovor na ovo pitanje nije jednostavan.
Prema genetičarki Lesli A. Lajons sa Univerziteta Misuri, većina savremenih rasa mačaka nastala je u poslednjih oko 140 godina, kroz ciljani odabir osobina koje su ljudima bile privlačne, kao što su izgled, boja krzna i građa tela. Međutim, postoji manja grupa tzv. prirodnih rasa, koje potiču iz populacija koje su se vekovima, pa i hiljadama godina, razvijale bez planskog ljudskog mešanja. Među njima su vrlo popularne mačke kao što su mejn kuna, sibirska i norveška šumska mačka, ruska plava, turska van mačka i egipatski mau.
Osnivači prirodnih rasa nastajali su pod sličnim uslovima kao i divlje životinje. Takve populacije su se vremenom prilagođavale klimi, terenu i dostupnosti hrane. Na primer, u hladnim i snežnim krajevima Rusije opstajale su snažne mačke sa gustim krznom, što je dovelo do razvoja sibirske šumske mačke. U toplijim i vlažnijim delovima jugoistočne Azije, prednost su imale vitke, kratkodlake mačke sa velikim ušima, koje su preci današnje abesinske mačke.
Neke rase nastale su i zbog geografske izolacije. Kada mala populacija ostane odsečena od ostatka sveta, određene genetske osobine mogu se proširiti, čak i ako nisu idealne za preživljavanje. Na primer, na Ostrvu Man, mutacija kratkog repa postala je česta i dovela do nastanka manske mačke, uprkos tome što ta mutacija može izazvati ozbiljne probleme sa kičmom.
Iako su njihovi preci nastajali bez direktne ljudske kontrole, današnje mačke tih rasa više ne žive u potpuno prirodnim uslovima. Lajons naglašava da su sve savremene rase, bez izuzetka, danas pod snažnim uticajem čoveka. Selektivni uzgoj se u poslednjih sto godina naglo povećao, čime su uklonjeni prirodni pritisci koji su nekada oblikovali ove mačke. Na primer, manska mačka verovatno ne bi opstala bez kontrolisanog uzgoja zbog genetskih problema. Zato se sve češće govori o potrebi da se rasa prilagodi zdravijim standardima, pa čak i o ideji da se uzgajaju manksi sa repom.
Neke rase su i dalje bliske svojim korenima. Sibirske mačke, na primer, genetski su vrlo slične svojim precima, jer uzgajivači i dalje uključuju mačke iz njihovog izvornog područja u programe uzgoja. Nasuprot tome, pojedine rase su se znatno promenile. Ruska plava mačka je nakon Drugog svetskog rata ukrštana sa sijamskim mačkama kako bi se spasila od nestanka, a današnji tipovi često se razlikuju od prvobitnog izgleda.
Dakle, prirodne rase mačaka postoje, ali nijedna nije potpuno netaknuta ljudskom rukom. Osobine koje danas cenimo kod mejn kuna, poput velike građe, snažne vilice ili šapa sa dodatnim prstima, možda imaju korene u prošlosti, ali su očuvane i naglašene upravo selektivnim uzgojem. Kako ističe Lajons, sve zavisi od ljudskih preferencija i trendova – ono što je danas popularno može sutra biti zamenjeno drugačijim idealom, a time se menja i sam izgled rase.
U zaključku, zanimljivo je razmisliti o tome kako su ljudi oblikovali današnje mačke kroz selektivan uzgoj, ali i kako su prirodni faktori doprineli razvoju nekih rasa. Iako su mnoge od ovih mačaka podložne ljudskim željama i potrebama, njihovo poreklo i evolucija ostaju fascinantna tema koja pokazuje složenost odnosa između čoveka i životinja.
