U januaru 2026. godine, Republika Srbija je izdala 1.604 građevinskih dozvola, što predstavlja povećanje od 5,1% u odnosu na isti mesec prethodne godine, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku. Od ukupnog broja dozvola, 83,4% se odnosi na zgrade, dok preostalih 16,6% čine druge građevine. Kada se fokusiramo na zgrade, 80,5% dozvola je izdato za stambene objekte, a 19,5% za nestambene. U okviru drugih građevina, najveći udeo čine cevovodi, komunikacione i električne vodove, koji čine 83,1% svih izdatih dozvola.
Građevinski sektor u Srbiji beleži rast nakon višedecenijskog opadanja i krize. Saša Torlaković, predsednik Sindikata radnika građevinarstva, naglašava da je ovaj oporavak vidljiv i na terenu. On ističe da prisustvo kranova na gradilištima ukazuje na jačanje građevinarstva, dok njihovo odsustvo znači stagnaciju. Međutim, Torlaković upozorava da povećanje broja izdatih dozvola ne garantuje stabilno tržište, s obzirom na to da razlozi za rast mogu biti različiti, uključujući veću potražnju i ulaganja u nekretnine.
Torlaković primeti da su mnogi stanovi kupljeni gotovinom, a manje putem kredita. Takođe, visoki troškovi građevinskog materijala utiču na cene nekretnina. On poredi cene, navodeći da je džak cementa u Parizu četiri evra, dok u Srbiji košta osam evra, što direktno poskupljuje stanove. Razvoj građevinarstva nije ravnomerno raspoređen po zemlji; najviše se gradi u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu i Novom Pazaru, dok su manja mesta znatno manje obuhvaćena investicijama.
Iako građevinarstvo doprinosi ekonomiji, plate radnika ne prate rast ovog sektora. Torlaković ističe da zaposleni koji primaju platu preko računa zarađuju oko 60.000 dinara, dok se deo isplata često vrši „na ruke“, posebno u manjim firmama. On ukazuje na paradoks da sektor koji značajno doprinosi bruto domaćem proizvodu ima plate koje ne odražavaju realno stanje. Upozorava da plate neće pratiti rast građevinarstva i da će ostati na sličnom nivou, uz veliki deo isplata van formalnih tokova.
Na gradilištima u Srbiji, prema procenama, domaći i strani radnici su približno izjednačeni, sa oko 50% svakog na poslu. Torlaković naglašava da strani radnici često obaraju cenu rada, radeći za niže zarade. Takođe, mnogi strani radnici dolaze iz Azije, ali često nemaju potrebnu stručnost, dok se domaći radnici sve ređe vraćaju iz inostranstva. Oni koji se vrate često pokreću sopstvene poslove, što dodatno podiže cene usluga.
Jedan od ključnih problema u sektoru je nedostatak kvalifikovanih radnika. Torlaković predlaže da se problem može ublažiti dodatnim obrazovanjem radnika koji već rade na gradilištima, kroz polaganje ispita za sticanje kvalifikacija za više zanata. On smatra da je dovoljno da radnici koji već imaju srednju školu polože nekoliko ispita kako bi dobili diplomu za radna mesta koja obavljaju, kao što su tesari, armirači i zidari.
Takođe, predlaže da se poseban fokus stavi na zanate kao što su keramičari, gde postoji praksa, ali ne i formalno priznanje. Naglašava i potrebu reforme stručnog obrazovanja, uzimajući za primer Austriju, gde učenici provode većinu vremena na gradilištu i tokom školovanja stiču iskustvo i zaradu.
Kao ključnu meru, predlaže suzbijanje rada na crno, uz moguće smanjenje poreza i doprinosa za najniže plate. Torlaković smatra da bi trebalo stvoriti sistem u kojem bi oni sa najmanjim platama plaćali i najmanje poreze, kako bi poslodavci imali motivaciju da isplate sve legalno. U suprotnom, nastaviće se praksa uvoza radne snage iz inostranstva umesto ulaganja u domaće kadrove. On zaključuje da je lakše uvesti radnika iz inostranstva nego obučiti domaće, ali da to dugoročno nije održivo rešenje.
