Američki etolog Džon Kalhoun sproveo je poznati eksperiment nazvan „Univerzum 25“, koji se fokusirao na ponašanje miševa kako bi istražio uticaj pretrpanosti na društvene odnose i opstanak zajednice. Iako su subjekti bili životinje, Kalhoun je naglašavao da se njegovi nalazi mogu primeniti i na ljudsko društvo, njegov način života i buduću evoluciju.
Eksperiment je započet krajem šezdesetih godina i često se naziva „Mišja utopija“ zbog idealnih uslova koje su miševi imali – neograničena količina hrane i vode, stabilna klima, odsustvo predatora i udobni prostori za gnežđenje. U ovom posebno konstruisanom prostoru nalazilo se 256 odvojenih „stanova“, a početnu populaciju činilo je osam albino miševa.
U prvim mesecima eksperimenta, sve je funkcionisalo besprekorno. Populacija miševa se brzo povećavala i udvostručavala svakih 55 dana, dostižući vrhunac od oko 2.200 jedinki tokom 19 meseci. Međutim, kako je prostor postajao sve gušći, počeli su se javljati ozbiljni poremećaji u ponašanju. Društvena struktura se raspadala, a harmoniju su zamenili agresija, pasivnost i haos.
Mnogi mužjaci su se povukli iz socijalnog života, postajući apatični i fizički neaktivni, dok su neki ispoljavali nasilnu agresiju. Ženke su takođe postajale nasilne, a briga o mladuncima opadala. Tokom vremena su se pojavili ekstremni oblici ponašanja, uključujući napade, međusobno povređivanje, pa čak i kanibalizam. Smrtnost među mladima naglo je rasla, a u nekim delovima kolonije dostizala je čak 90 procenata.
Konačno, iako su uslovi za život ostali savršeni, kombinacija nasilja, smanjenog razmnožavanja i socijalnog sloma dovela je do potpunog kolapsa zajednice. Nakon nešto više od četiri godine, kolonija miševa je potpuno izumrla.
Kalhoun je ovaj eksperiment video kao ozbiljno upozorenje za čovečanstvo, smatrajući da bi prekomerni rast populacije mogao dovesti do sličnih društvenih poremećaja kod ljudi, uključujući gubitak socijalnih veza, porast nasilja i urušavanje moralnih vrednosti. Njegovi zaključci su kasnije često povezivani sa distopijskim predviđanjima i teorijama o opasnostima prenatrpanosti.
Međutim, kasnija istraživanja su pokazala da ljudi, za razliku od glodara, imaju znatno veću sposobnost prilagođavanja. Medicinski istoričar Edmund Ramsden ističe da „pacovi mogu da pate od prenatrpanosti, ali ljudi imaju daleko razvijenije mehanizme za suočavanje sa takvim uslovima“, što ostavlja prostor za optimističnije tumačenje budućnosti ljudskog društva.
Eksperiment „Univerzum 25“ pruža značajne uvide u dinamiku pretrpanosti i njene potencijalne posledice na ljudske zajednice. Ovaj eksperiment postavlja pitanja o tome kako će se ljudsko društvo prilagoditi rastu populacije i urbanizaciji, kao i o izazovima s kojima se suočavamo u svetlu sve većih demografskih pritisaka. U svetu koji se brzo menja, važno je razmisliti o tome kako možemo očuvati socijalne veze i održati zdravu zajednicu, čak i kada se suočavamo sa izazovima pretrpanosti.
Iako su rezultati Kalhounovog eksperimenta zastrašujući, oni nas takođe podstiču na razmišljanje o našoj sposobnosti da se prilagodimo i prevaziđemo te izazove. Budućnost ljudskog društva može zavisiti od naše sposobnosti da se povežemo, izgradimo otpornije zajednice i razvijemo strategije za suočavanje sa izazovima pretrpanosti. U tom smislu, „Univerzum 25“ ostaje relevantan i izaziva nas da preispitamo naše razumevanje društvenih interakcija i načina na koji živimo u modernom svetu.
