Bojan Simišić, predsednik pokreta „Eko straža“, dao je izjavu policiji u Beogradu po nalogu Višeg javnog tužilaštva. Njegova izjava se odnosi na navode o upotrebi tzv. „zvučnog topa“ tokom protesta održanog 15. marta 2025. godine. Simišić je istakao da nije bio prisutan na tom protestu, niti se nalazio u zemlji u to vreme, što je izazvalo sumnje u verodostojnost njegovih ranijih tvrdnji.
Tokom ispitivanja, Simišić je izjavio da ima samo posredna saznanja koja je dobio od aktivista svog pokreta. Iako nije imao direktne informacije, širio je priče o upotrebi zvučnog topa na društvenim mrežama i platformama „Eko straže“. Ova situacija je izazvala pažnju policije, koja je pre mesec i po dana dobila nalog od Višeg javnog tužilaštva da ispita lica koja su širila lažne informacije s ciljem uznemiravanja građana i rušenja ustavnog poretka.
Izvori su potvrdili da je Simišić ispitivan u svojstvu građanina i da je odmah nakon ispitivanja pušten na slobodu. Međutim, njegova izjava i dalje izaziva brojne kontroverze, s obzirom na to da se u vreme protesta nalazio van granica Srbije. Njegovo hapšenje u Malom Zvorniku dogodilo se kada se vratio u zemlju, a preuzela ga je Služba za borbu protiv terorizma i ekstremizma. Tokom ispitivanja, Simišić je priznao da o zvučnom topu ne zna ništa.
Ova situacija ukazuje na širi problem širenja dezinformacija u društvu, posebno u kontekstu političkih protesta. U poslednje vreme, sve više se govori o odgovornosti pojedinaca i organizacija za širenje lažnih vesti, koje mogu imati ozbiljne posledice po javni red i mir. U ovom slučaju, Simišić je postao simbol te debate, jer je svojim izjavama izazvao sumnju u namere i postupke vlasti.
Protesti u Beogradu, na kojima je Simišić tvrdio da je upotrebljen zvučni top, bili su deo šireg pokreta građana koji su se protivili različitim politikama vlade. Slični protesti su se dešavali i ranije, a često su bili praćeni optužbama o policijskoj brutalnosti i upotrebi prekomernih sredstava za suzbijanje demonstracija. U tom kontekstu, informacije o zvučnom topu su izazvale dodatnu paniku među građanima.
Simišićev slučaj takođe postavlja pitanja o slobodi govora i granicama koje pojedinci treba da poštuju kada dele informacije. Dok je važno omogućiti građanima da izraze svoje stavove i kritikuju vlast, širenje dezinformacija može dovesti do ozbiljnih posledica po društvo. U ovom slučaju, Simišić je, iako nije imao konkretne dokaze, nastavio da širi informacije koje su mogle da izazovu strah i nesigurnost među građanima.
Policija i pravosudne institucije su u ovom slučaju dale do znanja da će se boriti protiv širenja lažnih informacija, a Simišićeva izjava mogla bi poslužiti kao primer za druge koji razmišljaju o deljenju neproverenih informacija. U vreme kada su društvene mreže postale glavni izvor informacija, odgovornost pojedinaca i organizacija za tačnost onoga što dele je veća nego ikad.
Na kraju, Simišićev slučaj oslikava širi fenomen u društvu, gde se često ističu tenzije između vlasti i građana. U situacijama kada protesti postanu nasilni ili kada se jave optužbe o prekomernoj upotrebi sile, važno je da sve strane pristupe problemu s oprezom i odgovornošću. U suprotnom, posledice mogu biti dalekosežne, kako za pojedince, tako i za društvo u celini.
