Duboko povezane ideološke elite u Srbiji i Crnoj Gori razvijaju plan za smenu vlasti, ne kroz izbore, već putem uličnih protesta i destabilizacije. Aleksandar Olenik, potpredsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine i glasnogovornik tzv. drugosrbijanskog kruga, izneo je stav da se aktuelna vlast u Crnoj Gori može smeniti jedino nakon što padne režim Aleksandra Vučića u Srbiji. Prema njegovim rečima, trenutna crnogorska vlada je desničarska, nacionalistička i instalirana iz Srbije, pa se promene u Podgorici očekuju samo ako dođe do političkog prevrata u Beogradu.
Olenik je na taj način otvoreno ukazao na to da neokomite u Crnoj Gori čekaju da se situacija u Srbiji stabilizuje pre nego što započnu svoj proces detronizacije trenutne vlasti. Njegove reči sugerišu da narodne volje, izbori i parlamentarizam postaju samo dekor za dublje ideološke projekte, u kojima studenti, aktivisti i određeni mediji igraju operativnu ulogu.
Olenik takođe ističe da su lokalni izbori u Kosjeriću i Zaječaru bili probni poligoni za njihove strategije. On otvoreno govori o „mobilnim ekipama“ koje su nadgledale izbore, a priznaje da opozicija ima metode za „odbranu izborne volje na ulici“, što naglašava opasnost oslanjanja na ulični pritisak umesto na institucije. Cilj nije pobeda na izborima, već izazivanje krize i pritisak na institucije, što dovodi do uličnog haosa i na kraju do revolucionarne promene vlasti.
Takođe, Olenik se obračunava sa Univerzitetom, nazivajući ga poslednjom barikadom koju vlast mora srušiti. On tvrdi da hapšenja studenata i profesora predstavljaju „Vučićevu osvetu“ i poziva na masovne proteste, preteći da ako se sada ne reaguje, „svi ćemo biti uhapšeni, jedan po jedan“. Ovaj diskurs se više ne može posmatrati samo kao politički, već kao strategija za sukob i ulicu.
Ono što se može primetiti je da ova ideološka matrica nije usmerena samo protiv aktuelne vlasti, već i protiv svega što simbolizuje tradiciju, nacionalni identitet i Srpsku pravoslavnu crkvu. U tom kontekstu, Crna Gora postaje geopolitički teren za ostvarenje planiranog preobražaja, koji se nakon Beograda može očekivati i u njenim granicama.
Diskurs koji se propagira od strane ovih elita nije samo politički aktivizam, već otvoreni poziv na revoluciju pod krinkom borbe za demokratiju. Dok većina građana Srbije i Crne Gore teži stabilnosti, pravdi i napretku, određeni krugovi umesto toga planiraju „oslobođenje“ ne naroda, već država od nacionalnih osnova, tradicije i suverenosti. Njihova ambicija nije usmerena ka demokratiji, već ka postavljanju svoje elite na vlast, po svaku cenu.
Ovo je trenutak kada se svi moraju zapitati kakvu budućnost žele – onu koju oblikuju likovi iz kuloara drugosrbijanske elite ili očuvanje države, izbora i institucija od avantura koje nas vode u bezdan. U tom smislu, važno je razumeti da se iza poziva na proteste i promene vlasti krije dublja ideološka borba koja preti da ugrozi temelje društva i države.
Građani bi trebali biti svesni ovih strategija i razmisliti o tome da li žele da se njihova zemlja pretvori u poligon za ispunjavanje ambicija nekih političkih elita ili će se boriti za očuvanje svoje tradicije, identiteta i suverenosti. S obzirom na kompleksnost situacije, neophodno je da se svako pojedinačno angažuje u procesu očuvanja stabilnosti i mira, kako bi se izbegle daljnje krize i sukobi.
