Ove godine, srpski povrtari suočili su se sa izazovima, ali su bele luk, peršun i lubenica postali jedine povrtne vrste koje su im donele zaradu. Proizvođači ističu da je važno pažljivo planirati koje vrste povrća gajiti, a ova tri povrća mogu poslužiti kao putokaz za nadolazeću sezonu.
Mitar Stankov iz Idvora, opština Kovačica, podelio je svoja iskustva u gajenju belog luka. Ova kultura se dobro prilagodila klimatskim promenama jer se sadi u jesen i sazreva u junu, kada uživa u zimskim vlagama. Međutim, Stankov naglašava da nije mogao bez sistema za navodnjavanje, što dodatno povećava troškove proizvodnje, koji dostižu pola miliona dinara po hektaru. Na tržištu, manji beli luk prodaje po ceni od 350 dinara, dok veći košta 400 dinara po kilogramu. Njegov prinos može dostići tri tone po hektaru.
Dr. Vojnović, stručnjak iz oblasti poljoprivrede, ističe da beli luk ostaje jedna od najprofitabilnijih kultura, uz adekvatnu tehnologiju. Prosečan prinos od pet tona po hektaru može doneti bruto prihod od 25.000 evra, dok troškovi proizvodnje iznose između 7.000 i 10.000 evra po hektaru, što omogućava profit između 15.000 i 18.000 evra. Stankov prodaje svoj beli luk direktno kupcima, dok drugi proizvođači, poput Ende Čuzdija iz Mola, prodaju na pijacama, gde kilogram košta 800 dinara.
Peršun se takođe pokazuje kao isplativa kultura. Čuzdi ga prodaje po ceni od 250 dinara po kilogramu na veliko, dok na pijacama cena dostiže i do 300 dinara. Na Futoškoj pijaci u Novom Sadu, kilogram peršuna košta 400 do 500 dinara. Ova razlika u cenama ukazuje na značaj tržišnih prilika i strategija prodaje.
S obzirom na to da je tržište lubenica bilo zasićeno tokom prošle sezone, cene su bile niske. Srednja cena lubenica tokom sezone iznosila je 40 dinara na malo, dok je na veliko bila između 20 i 23 dinara. Aleksandar Šovljanski iz Đurđeva, koji je lubenice sejao u etapama, uspeo je da profitira jer je bio među prvim proizvođačima koji su ih ponudili na tržištu.
Jedan od ključnih problema sa kojima se povrtari suočavaju je nedostatak sigurnih kupaca. Dr. Đorđe Vojnović naglašava da su proizvođači sada svesniji troškova i da planiraju ulaganja kako bi osigurali isplativost. „Povrtarstvo više ne trpi proizvodnju ukoliko se unapred ne zna kupac,“ kaže Vojnović. U tom kontekstu, proizvođači koji se fokusiraju na zahteve tržišta i navike potrošača imaju veće šanse za uspeh.
Tržište lisnatog povrća, kao što su spanać i brokoli, pokazuje stabilnu potražnju. Cene spanaća dostižu i 500 dinara po kilogramu, dok je cena brokolija između 350 i 500 dinara. Ove cene ukazuju na to da kraće vegetacione kulture sa stabilnom potražnjom donose veći profit.
Što se tiče krompira, veliki povrtari još uvek imaju rod, ali su neki završili sezonu. Pavel Valent, jedan od većih proizvođača, ističe da je niska veleprodajna cena, između 30 i 40 dinara, uz velike zalihe u EU, dovela do toga da povrtari ne ostvaruju zaradu.
Zalihe luka takođe su prisutne kod velikih proizvođača, koji su prešli iz ratarstva u povrtarstvo, ali nemaju sigurno tržište. Ovi izazovi naglašavaju potrebu za strategijama koje uključuju planiranje, analizu tržišta i svest o potražnji potrošača kako bi se osigurala profitabilnost u povrtarstvu.
U zaključku, bele luk, peršun i lubenica su se pokazali kao ključne kulture za srpske povrtare, a njihova profitabilnost zavisi od pažljivog planiranja i razumevanja tržišnih potreba.
