Prvi put kada sam kročila na Azore, 2019. godine, doživela sam osećaj koji se retko javlja. Osećaj koji vas navede da podelite trenutak sa saputnikom i kažete: „O ovom mestu ćemo pričati godinama.“ To putovanje nije bilo obično; bila je to ljubav na prvi pogled, ona koja traje ceo život. Mesta na svetu postoje koja obiđete, fotografišete, a onda zaboravite. Ali Azori su mi se uvučeni pod kožu.
Ove godine, moj životni saputnik i ja smo se vratili. Nismo se vraćali zato što smo prvi put videli dovoljno, već zato što smo želeli još: još okeana, još slanog vetra, još hortenzija duž puteva i još te posebne energije koja se oseća usred Atlantika. Ovog puta, svi putevi su vodili na Piko, ostrvo koje me je već dugo očaralo.
Pre desetak godina, zaljubila sam se u vina sa Pika. Kada bih pravila ličnu vinsku listu, vina sa Pika bi bila pri vrhu, rame uz rame s hvarskim Prčom. Zamislite vulkan na nepcu, so okeana, vetar i priroda koja vekovima kroji pravila. Kada sam konačno stigla na ostrvo, shvatila sam da je Piko mnogo više od vina.
Sa trajekta se prvo ugleda planina Piko, impozantna i pomalo zastrašujuća. Najviši vrh Portugala uzdiže se iznad okeana kao da čuva čitav arhipelag. Bez obzira na to koliko fotografija da pogledate, ništa vas ne može pripremiti za prvi susret s njom. Ova planina ne dominira samo horizontom, već i vašim sećanjima.
Lutali smo po ostrvu, i na svakom ćošku smo pronalazili razloge da ostanemo duže. Crna vulkanska polja, kameni zidovi koji štite vinovu lozu od vetra i mala sela okrenuta okeanu. Prirodni bazeni gde se Atlantik igra s vulkanskim stenama. Priroda ovde ne želi da bude samo lepa; ona je moćna i svoja, podseća nas koliko smo mali u njenom velikom zagrljaju.
Na jednom mestu, okean je bio miran i gotovo nestvarno plav. Samo nekoliko kilometara dalje, talasi su udarali u crne vulkanske litice. Osećaj da ste na kraju sveta bio je neprocenjiv. Na moj rođendan, posmatrali smo kitove i delfine, i tada su nestale sve misli, planovi i obaveze. Ostali smo samo mi i ta veličanstvena bića, koja su se pojavljivala iz dubine.
Te večeri, na terasi sa čašom Verdelha, komentarisali smo kako neka mesta ne osvajaju spektaklom, već iskrenošću. Piko je upravo takav: surov i nežan, divlji i pitom. Malen na mapi sveta, a ogroman u uspomenama koje ostavlja. Ostrvo kamena, vina i vulkana.
São Miguel me je osvojio prirodom, Terceira autentičnošću, ali Piko me je očarao na tiši način. Crni vulkanski kamen svuda je oko nas, iz njega raste vinova loza, a iz njega su nastale kuće i čitava sela. Piko nije ostrvo koje će vas očarati fotografijama; njega morate doživeti. Moraćete da vozite pored vulkanskih polja i osluškujete vetar koji dolazi s Atlantika.
Jedna od stvari zbog kojih smo želeli da dođemo na Piko bili su vinogradi. Hiljade malih parcela ograđenih niskim zidovima od vulkanskog kamena pružaju se duž obale. Svaki kamen ima svoju svrhu, štiti lozu od vetra i pomaže grožđu da opstane u surovim uslovima. U tim vinima oseća se ostrvo, vulkan, okean i upornost ljudi koji su na vulkanskom kamenu stvorili nešto izuzetno.
Na Piku sam otkrila i lepotu malih ribarskih sela. Tamo, život teče sporije, a miris mora i sveže ribe čini da se osećate kao da vam ništa više nije potrebno. Hrana ovde nije trend, već deo svakodnevnog života; sveža riba, morski plodovi i lokalna vina pretvaraju svaki obrok u ritual.
Kada smo napuštali Piko, poslednji put sam pogledala ka vulkanu. Ovoga puta, bio je potpuno vidljiv. Pomislila sam kako postoje mesta koja obiđemo i zaboravimo, i ona koja ostanu s nama dugo nakon povratka. Piko je za mene takvo mesto — ostrvo vina, kitova, kamena i okeana. I dok se Piko smanjivao iza nas, znala sam da što više upoznajem Azore, sve sam manje spremna da ih napustim.
