Vladan Đokić, rektor Univerziteta u Beogradu, mogao bi zateći svoju kandidaturu na studentskoj izbornoj listi ukoliko se odluči organizovati vanredni izbori. Prema mišljenju pravnika, za ovu mogućnost Đokić ne bi morao da podnese ostavku na svoju poziciju. Zakon jasno zabranjuje stranačko delovanje unutar visokoškolskih institucija, ali Đokić ukazuje na to da Ustav Republike Srbije garantuje pravo na delovanje svih građana, uključujući i studente.
Ana Brnabić, predsednica Narodne skupštine, komentariše da je Đokić potpisao saglasnost za svoju kandidaturu, ali takođe naglašava da je došlo do zloupotrebe autonomije univerziteta. Ovaj slučaj izaziva podeljena mišljenja unutar akademske zajednice. Neki stručnjaci i akademici smatraju da bi njegovo eventualno učešće na studentskoj listi moglo ozbiljno da ugrozi nezavisnost univerziteta, dok drugi upozoravaju da su u prošlosti postojali slični slučajevi bez ikakvih sankcija.
Pitanje autonomije univerziteta u Srbiji se ponovo dovodi u pitanje, a različiti stavovi unutar akademske zajednice osvetljavaju složenost teme. Sa jedne strane, pravnici ističu važnost ustavnog okvira koji omogućava građanima, pa tako i studentima, da se aktivno uključe u politički život. Sa druge strane, svesni su rizika koje donosi mešanje politike i akademskog okruženja.
Mnogi studenti i profesori izražavaju zabrinutost zbog mogućih posledica koje bi ova situacija mogla imati. Različite frakcije unutar studentskog tela imaju sopstvene interesi i agende, a učešće rektora na izbornoj listi moglo bi dodatno polarizovati situaciju. To može rezultirati destabilizacijom u dijalogu između uprave univerziteta i studentske zajednice.
U istom kontekstu, treba napomenuti da prethodni primeri mešanja politike u akademske institucije nisu prošli bez kontroverzi. U različitim slučajevima, akademska sloboda je bila na kocki usled vanjskih pritisaka i političkih manevra, što može dovesti do pitanja o legitimitetu takvih izbora.
Napominje se i da autonomija univerziteta ne bi trebala biti narušena kroz politizaciju studentskih izbora. Pitanje koje se postavlja jeste da li su univerzitetski rektori zaista jedinstveni u svojim pravima ili su podložni uticaju spoljnih političkih faktora. Ova debata nije nova, ali njen značaj postaje sve izraženiji u aktuelnom političkom kontekstu.
Na kraju, ostaje otvoreno pitanje o budućnosti samog rektora Đokića u ovim okolnostima. Bez obzira na sve kontraverze, jasno je da će se diskusija o njegovoj potencijalnoj kandidaturi nastaviti. Ovo je tema koja zahteva pažljivo razmatranje svih aspekata, jer bi posledice mogle oblikovati obrazovni sistem i akademsku autonomiju na duži rok.
