Iako danas više ne funkcioniše u punom kapacitetu, čuvena Ruta 66 i dalje živi kao simbol slobode, američkog sna i avanture. Ovaj istorijski put prolazi kroz čak osam država, počevši od Čikaga, Ilinoisa, i završavajući se na obali Pacifika u Santa Moniki, Kalifornija. S obzirom na oznaku „66“, 1926. godine bio je najprometniji auto-put, privlačeći ljude iz svih sfera života.
Iza razglednica sa motelima, treperavih neonskih reklama i beskrajnih pejzaža krije se čitav niz neobičnih detalja koji ovu saobraćajnicu pretvaraju u mnogo više od običnog puta. Evo priča koje možda niste znali.
Prvobitna ideja bila je da Ruta 66 nosi oznaku 60. Međutim, prepirke između saveznih država dovele su do promene plana. Na kraju je izabran broj 66 jer zvuči upečatljivo i lako se pamti – potez koji je kasnije, zahvaljujući muzici i filmovima, postao pun pogodak.
Tokom godina, ruta se ispravljala, skraćivala i preusmeravala, što je otežalo utvrđivanje gde je zapravo prolazila. Mnogi gradovi danas tvrde da su „pravi“ deo šezdesetšestice. U Novom Meksiku postoji čak i mesto gde se stara i nova varijanta ukrštaju.
U blizini mesta Tijeras, takođe u Novom Meksiku, asfalt krije zanimljiv trik – postoji deonica koja svira. Ako vozite oko 45 milja na sat, gume prelaze preko posebno dizajniranih traka i stvara se melodija pesme „America the Beautiful“. Malo brže ili sporije – muzika nestaje.
Davne 1928. godine organizovano je takmičenje pešačenja od Los Anđelesa do Njujorka, a veliki deo rute pratio je upravo ovaj put. Stotine takmičara krenule su na iscrpljujuće putovanje, a pobednik je stigao do cilja posle više od 500 sati. U Oklahomi se i danas nalazi spomenik u njegovu čast.
Iako zvuči paradoksalno, Velika depresija pomogla je da se put završi. Kroz državne programe zapošljavanja, hiljade ljudi dobile su posao na asfaltiranju, pa je ruta u potpunosti privedena kraju tek 1938. godine, mnogo godina nakon otvaranja.
Sajrus Ejveri iz Oklahome smatra se glavnim zagovornikom projekta. Pored šire vizije povezivanja zemlje, imao je i vrlo praktičan cilj – želeo je da putnike i njihov novac usmeri kroz svoju državu, a ne kroz rivalske centre.
Ogromni dinosaurusi od plastike, izmišljena indijanska sela, farme zmija i blještavi natpisi – sve ono što danas doživljavamo kao tipičnu američku drumsku egzotiku nastalo je upravo ovde. Na Ruti 66 putovanje je postalo jednako važno kao i destinacija.
Međutim, za Afroamerikance, vožnja ovom rutom često je bila puna neizvesnosti. Postojala su mesta u kojima nisu bili dobrodošli, a pojedini gradovi otvoreno su upozoravali da napuste područje pre mraka. Sigurnost je pružao poseban vodič poznat kao „Zelena knjiga“, sa adresama gde mogu da se zaustave bez straha.
U Misuriju, Ruta 66 nije samo uspomena već i zaštićena priroda. Na prostoru od nekoliko stotina hektara nalaze se šume, staze i vidikovci, a centar za posetioce smešten je u nekadašnjem motelu namenjenom umornim putnicima.
Iako je zvanično uklonjena sa mapa 1985. godine, veliki deo originalne trase i danas je prohodan. Pretvoren je u mrežu lokalnih puteva i ulica koje prolaze kroz male gradove – mesta koja su nekada živela zahvaljujući ovoj legendarnoj liniji kroz srce Amerike.
Ruta 66 možda više nema staru administrativnu titulu, ali njen duh i dalje vozi. Za mnoge, to je i dalje najpoznatiji put na svetu. Ako krenete njime, ne putujete samo kroz prostor, već i kroz istoriju. Ova priča o Ruti 66 ostavlja snažan utisak, podsećajući nas na to kako jedan put može postati simbol slobode i avanture u srcu Amerike.
