Prošlo je godinu dana od tragičnog porodičnog zločina koji je šokirao Srbiju, kada je u selu Sanad, opština Čoka, ćerka ubila svoju majku. Ovaj strašan događaj odigrao se u noći između 21. i 22. marta 2025. godine, oko tri sata posle ponoći. Tanja Dželebdžić (53), koja je delila vreme između Beograda i Sanada, usmrtila je svoju majku Vericu Dželebdžić (75) u njihovoj porodičnoj kući.
Prema informacijama iz istrage, Tanja je oborila majku na pod i kuhinjskim nožem joj nanela smrtonosne povrede, usled kojih je Verica preminula na licu mesta. Više javno tužilaštvo u Zrenjaninu je potvrdilo ove navode.
Nakon zločina, Tanja je izašla na ulicu u vidno rastrojenom stanju. Svedoci su primetili da je bila krvava i dezorijentisana, a prolivši se na prolaznike, izjavila je da je ubila svoju majku. Ti prolaznici su odmah obavestili policiju, koja je ubrzo stigla na mesto događaja i privela Tanju.
Jedan od svedoka je ispričao da je Tanja, dok je bila u stanju šoka, izjavila: „Hoću da kupim čokoladu, a ubila sam majku.“ Ove reči dodatno su oslikale njeno stanje uma u trenutku zločina. Komšije su isticale da su imali problema sa Tanjom, koja je više puta ulazila u njihove kuće u noćnim satima, često u neuračunljivom stanju.
Jedan od komšija je ispričao kako je Tanja jednom došla u njegovu kuću, objašnjavajući da joj se slomio ključ. Kada je otišao s njom, primetio je da njena majka nije ni primetila da je izašla. Ovaj incident dodatno je osvetlio nestabilnost i čudno ponašanje Tanje, koja je bila poznata po tome da je često sanjala nemoguće snove i govorila o venčanjima sa mrtvima, što je u našem narodu poznato kao „crna svadba“.
Meštani Sanada i okoline i dalje sa nelagodom govore o ovom slučaju, naglašavajući da odnos između majke i ćerke nije bio idiličan. Tanja je godinama imala psihičke probleme i ranije je bila lečena, dok su komšije opisivale Vericu kao povučenu i mirnu ženu. Tanja, s druge strane, često je pokazivala nestabilno ponašanje.
Ovaj slučaj je izazvao veliku pažnju javnosti, postavljajući pitanja o mentalnom zdravlju i porodičnim odnosima. S obzirom na to da je Tanja bila profesorka istorije, moguće je da je bila svesna kulturnih i društvenih fenomena vezanih za smrt i gubitak, ali je, nažalost, bila zarobljena u svom ličnom haosu.
U vreme kada se dogodio zločin, mnogi su se pitali kako je došlo do takvog tragičnog ishoda. Odnos majke i ćerke bio je komplikovan, a Tanja je, prema rečima komšija, često imala problema sa mentalnim zdravljem. Postavlja se pitanje koliko su društvo i porodica bili svesni ozbiljnosti situacije i šta su mogli učiniti da spreče ovakav ishod.
Ova tragedija je podigla svest o važnosti mentalnog zdravlja i potrebi za podrškom osobama koje se bore sa psihičkim problemima. Iako su neki svedoci pominjali da je Tanja znala da nasmeje ljude oko sebe, očigledno je da je ispod površine bila duboka borba koju niko nije mogao da vidi.
Godinu dana nakon ovog tragičnog događaja, Sanad ostaje mesto koje nosi težak teret sećanja na zločin koji je potresao zajednicu. Porodice i prijatelji žrtve, kao i svi oni koji su bili svedoci ovog strašnog incidenta, nastavljaju da se bore sa posljedicama koje ovakve tragedije ostavljaju na ljude.
